Бранислав Нушић – Једна небеска седница

Треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој генерацији. Гријешите ви који бисте прекратили му вијек. Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега преставника.

Није то случајно што се ја сваке године, о дубокој јесени, теже разболим и догурам до 39 на термометру, догурам до најмрачнијих слутњи које новинарске репортере доводе до незајажљиве радозналости и – повучем се опет у живот. Неће то бити случајно. Једне чак ноћи, под температуром 38 са 6, покушао сам да продрем у ту тајну; да видим, не интригира ли ко против мога живота; не протестује ли когод што ја још живим?

Разуме се, под температуром 38 са 6, није ми било тешко продрети у тајну и наћи одговор своме питању. Те ноћи сам, крчећи себи пут кроз облаке којим ми ваља кренути на небо, застао пред једним полуотшкринутим небеским вратима, јер сам сагледао тамо чудну једну појаву. Била је то као нека тајна седница, где сам око стола запазио све позната ми лица и чуо тако познате ми гласове.
Застао сам у толико пре, што сам чуо да се моје име врло често помиње, те сам оправдано посумњао да је управо о мени реч. Наоружан свима земаљским особинама, а нарочито земаљским ушима и радозналошћу, ја сам од речи до речи чуо дискусију која се на тој седници водила и кроз отшкринута врата видео сваки покрет и сваки миг.

За једним другим столом седели су окупљени: Милован Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора Станковић и Радоје Домановић.

Седе тако сви намрштена погледа и мрачна лица и тек после дужега ћутања неко ће рећи (нисам га спазио ко) да би се могло приступити разговору.

Пренуше сви, погледаше се међу собом и понудише најпре Милована Глишића да претседава. Милован ни да чује, вели никад он те ствари није радио.

– Ти, стриче, и нико други! – вели му Јанко – Ти, брате, једини међу нама имаш честиту браду.

При тој речи Јанковој прођоше прстима кроз браду Драгомир Брзак, Влада Јовановић, Никола Ђорић и Драгутин Илић, а Војислав погледи своју пажљиво потшишану, Шекспирову брадицу, док Коста Арсенијевић зари своје суве прсте у чекињасту браду и узе да се чеше под вратом.

– Ма остави ти мене, синовче, на миру – наставља да се брани Глишић од Јанка – где бих ја то? Ето вам Драгомира Брзака, зар не видиш, да и иначе личи на претседника Главне контроле.

Брзаку поласка ова кандидација, задовољан, ако није могао претседавати збору живих, а оно бар да претседава збору мртвих књижевника. Он одмах заузе председнички став, убриса цвикер и узе први реч:

– Господо, ми смо се овде искупили да учинимо једну констатацију. Ми смо, господо, једнога из наше генерације заборавили на земљи…

– Нисмо га заборавили – писну са доњега дела стола, где се окупила опозиција, Радоје Домановић – нисмо га заборавили, него се он извукао из списка. Он је на некакав начин препарирао списак наше генерације па изоставио себе.

– Јесте, јесте! – вришти Илија Вукићевић и млатара кроз ваздух дугим рукама.

– И да је само изоставио себе па ни по јада – наставља Радоје и лупа песницом о сто – него је увео себе у списак млађе генерације, оне што долази за нама, па се прави луд и живи још.

– И мислите ли ви да ће се он на томе зауставити – придружује се Радоју Милорад Митровић – познајем ја њега добро; тај ће се пребацивати из генерације у генерацију и догод буде могао подваљиваће и нама и Богу.
– И бар да је скроман – придружује им се мрзовољно Бора Станковић – и као што је ред да се један дезертер прави туткун, да седи у ћош, у пепел, да не даје глас од себ’. Али он запео, па свима нама држи посмртне говоре, а кад груне земља повр нас, а он пита: „’Ајде, има ли још неко”? Беше тако у Врање, у старо време, неки Миле сојтарија; није му Бог дао много памет, а гола сиротиња, па кад ко умре, њему му дарују за душу покојникове хаљине. Па он тако, кад се поцепа, па нико не умире, зађе од куће до куће, па лупа у капију и пита: „Има ли, море, когод скоро за умирање?” Е, тако, видиш и овај Нушић, иде од капију до капију и све нас посахрани и то није да кажеш једну, него сахрани неколико генерација, целу нову књижевност. Е, па, брате, што не бива не бива!

– Господо – испрси се председник и погледа преко цвикера по свима. – Дебата се овако произвољним разговорима може наставити у бескрајност и ми на тај начин нећемо доћи ни до каквога закључка. Мислим да је боље ако будем сваком редом давао реч.

– Тако је! – прихвати збор.

– Има, дакле, реч Конте Иво Војновић!

– Ја?! – изненади се Конте Иво и извади малу белу марамицу чипкицама оперважену и обриса чело. – Ма немојте! Ја, драгец мој и прелијепи председниче мој, нијесам мислио говорити ни о животу ни о смрти. О животу још и кожи кожи, али, оштијаже роба, ко ће још о смрти говорити. Живот је немилосрдни владар људскијех днева, а смрт варљива господарица онијех вељелепнијех палача што их вјечност подиже свијем незасићенијем људскијем сновима. Живот свак воле као што младићак поморац воле широку пучину распламћену бескрајном жудњом за несхватљивим и невиђеним…

– Ех, цврц! – гунђа Бора – па овај се бре навезао на пучину па нам прича неке морске приче!

– Молим, не упадајте у реч! – протестује председник. – Будите парламентарни!

– Па ако ћемо да будемо парламентарни, а он нека говори у прози – одговара Бора. – Шта је окупио ту неке жудње, неке снове и неке распламћене палаче, као да смо ми београдска господа па да зинемо кад он зановета.

– Чујмо даље! – упада председник да би убрзо прешао преко овог непријатног инцидента – Има реч Стеван Сремац!

– А, не! – брани се очајно Сремац. – Ја никад не говорим, никад нисам јавно говорио, сем кад сам полагао испите.

– Мораш да говориш – гунђа опет Бора – извлачите се, па све ја. Е, не може тако. Него ти тако; родио си се у Бачкој, зовеш се Сремац,  а пишеш на нишлијски дијалект. Е, у литератури врдај колико хоћеш, али овде мора да говориш.

– Па шта имам да говорим – одбија Сремац увређено. – Могу само то касти, што вели онај мој Палчика, зет Сосе Гркиње: Нушић неће у трун умрети, па ето ти!
– Молим само да допуним браца Стеву – узима реч Паја Адамов – односно да објасним оно што је он хтео касти. У нас тако, у Чортановцима, били неки Ђука и Нића, добри пријатељи. У младости били пајташи па остали тако добри пријатељи све до старости. Ђука имао двоје деце, Сиду и Спиридона, а Нића само ћер Сосу. Па тако…

– ’Ајде па сад – упада у реч опет Бора. – Па овај запео од Чарнојевића, па ће сад да пређе на Стратимировића, па на Шупљикца, док не сврши са: „На крај шора чађава механа”. Остави, бре Пајо, да нам читаш твоја Карловачка јектенија, овде је реч о другом нечем.

– Ја сам хтео само… – хтеде да се правда Паја Адамов.

– Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Гавријела. Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора.

– Ево, ја бих рек’о ако ћете чути! – надвиси гласом Јанко Веселиновић и погледа по свима редом, као да би тога часа рад да запева Старца Вујадина.

– Да чујемо Јанка! – кличе омладина са доњега стола.

– Кардо роде, рећи ћу ти по души. (Јанко је радо говорио у једнини и кад се множини обраћао.) Ја велим нисмо се ми овде сабрали да будемо судници, те да пресецамо туђе нити. Знате како наш народ вели: писано ти је писано, нити га можеш домакнути ни одмакнути. Па ето, велим, нек живи човек до суђена дана кад му је тако писано!

– Остави, бре Јанко, једанпут те твоје народне мудрости! – гунђа опет Бора. – Досади ми там’ на земљи са твоји Зелени вајати, па хоћеш сад ваљда да ми кажеш да је Нушић Адамско колено?

Има реч Војислав Илић! – прекида Борино гунђање председник.

Војислав се диже, усправи и занесе главу уназад, провуче руку кроз косу, па је затим задену између дугмади закопчанога капута. Он поче овако:

– Шта је живот! Под времена

                                            руком,

Прах постаје што је гранит било

И јејина отпоздравља

                                 хуком

Ток живота и самрти крило!

– Гле га сад па овај – гунђа опет Бора. – Овај тек оде у чакмаче, у ћор-сокак. Остави се, бре. Војо брате, то твоје сентименталности, сентименталност те и у гроб отера.

– Нисам још ни реч казао о смрти, а мислио сам – као буни се Воја.

– Ама шта има да нам говориш о смрти – буни се и Бора – као да ми који смо умрли не знамо шта је смрт.

Војислав спусти обрве, стрпа руку у џеп и увређено седе и, мада су га сви молили да настави, он не хте више ни речи да рекне.

– Могао бих ја што рећи, ако би било кога да чује – огласио се Божа Кнежевић, који је све до сада упорно ћутао.

– Чујмо! – прихватише са свих страна.

– Господо – поче Божа – вама је познато да је живот земље само један сат, на коме је цео историјски живот човеков само један секунд, а органски његов живот само један минут. Ништа није вечито: вечност је процес у којем је што више прошлости то све више и будућности. Живот је само мало, видљиво парче конца, које се протеже дуго пре и после живота…

– Па ти бре, господин Божо, оде у философију – опет ће Бора. – Ама па и ти! Па да ти је вредела нешто та философија, тебе би сад знали и ценили тамо доле, а ево, сиђи доле, па ако те зна когод, сем оне твоје Ксеније, а ти ме сеци где сам најтањи.

– Људи који дубоко мисле – одговара Божа – тешко се крећу у друштву и слабо се чују међу живима.

– Е, па кад се не чујеш међу живима, не мора да се чујеш ни међу мртвима! – завршава Бора.

– И ја бих хтео ријеч! – рећи ће на то Симо Матавуљ, дижући два прста десне руке у вис.

– Чујко господа Симу! – одазва се неколицина.

– Колико сам разумио, господо – поче госпар Сима – ријеч је овда о томе: треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој генерацији. Ја велим, господо, гријешите ви који бисте прекратили му вијек. Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега преставника. Нушић се може сматрати као заостали преставник наше генерације на земљи, управо као наш консуо на земљи…

– Па је л’ то – прекида га Бора – он као наш преставник и консуо, што каже шјор Шиме, он може да наплаћује тантијему и за моју „Коштану”?

– Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина.

– Молим господина Борисава да ме не прекида – наставља госпар Сима са пуно мирнога достојанства. – Ви видите сви, господо, како је настало једно ново поколење које би нас хтело да избрише и да од себе почне историју нове књижевности. Потребно је, дакле, потсетити све те што хоће од себе да почну, да смо и ми постојали, да смо и ми нешто градили и дограђивали на згради коју новом српском књижевношћу називамо и зато је – видите – потребно да битише, да живи неко тамо доле, за којега ће, као оно познија франческа поколења што су, пружајући прст на последњега Наполеоновог војника, говорили: „И овај је био на Аустерлицу!” – тако, велим, нека и за нашега претставника реку: „И овај је припадао овој вредној генерацији!”

Симино мишљење некако освоји све и тако, само са неколико гласова опозиције, мени продужише мандат још за годину дана. Догодине видећу како ћу проћи.

* И ове јесени г. Бранислав Нушић био је тешко оболео. Чим је пре неки дан крочио из постеље, сетио се својих читалаца у „Политици” и написао је ове редове за њих.

(Политика, 18. новембар 1934. године)