Мика Антић: Немој никад да се враћаш када једном у свет кренеш!




Неповратна песма



Никад немој да се враћаш, кад већ једном у свет кренеш

Немој да ми нешто петљаш



Немој да ми хоћеш-нећеш.

И ја безим без повратка.

Никад нећу унатраг.

Ста ти значи старо сунце,старе стазе,стари праг?

Ту је оно за чим може да се пати

Ту је оно чему можес срце дати.

Ал’ ако се икад вратиш, мораш знатиту ћеш статиИ остати.

Очима се у свет трчи

Главом рије млако вече

Од реке се дете учика морима да потече.

Од звезда се дете учида запара небо сјајем.

И од друма да се мучии вијуга за бескрајем.

Опасно је као змија, опасно је као метак

да у теби вечно клија и ћарлија твој почетак.

Ти за корен ниси створен

Цео свет ти је отворен.

Ако ти се некуд жури, стисни срце и зажмури.

Ал’ кад пођеш – немој стати

Махни руком. И ођури.

Kо зна куд ћеш.

Kо зна зашто.

Kо зна шта те тамо чека.

Ове су жеље увек беље, кад намигну из далека.

Опасно је као муња, опасно је као метак

да у теби вечно куња и мучи се твој почетак.

Ти си увек крилат био, само си заборавио.

Зато лети. Сањај. Трчи.

Стварај зору кад је вече.

Нек’ од тебе живот учида се пени и да тече.

Буди такво неко чудошто не уме ништа мало, па кад кренеш – крени лудо, устрептало, радознало.

Kо зна шта те тамо чека, у маглама из далека.

Ал’ ако се и позлатиш, ил’ све тешко, горко платиш, увек иди само напред.

Немој никад да се вратиш.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ЈУКИО МИШИМА: СУНЦЕ И ЧЕЛИК

Слика
И светлост се још шири и људи славе дан. Ја се клоним сунца и бацам душу у тамни бездан. Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба бруј у снопу мојих нерава! Непријатељство према Сунцу је било моја једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јејтса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо. У то време дела написана или представљена публици била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била далеко мање естетска од моје. У та времена, да би се заиста заслужио углед, морала се изложити густа, збијена, не лака тмина. Према тој тмини чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо. Мал...
Прикажи све

Витешки Ред Змаја ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ – ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

Слика
Витешки ред Змаја формиран је 12.12.1408. године, а основао га је угарски краљ, каснији римски цар Жигмунд Луксембуршки. Ред је за заштитнике изабрао светог Ђорђа и свету Маргарету,  а разлог оснивања реда је био заштита хришћанске Европе и хришћанских вредности које су биле угрожене од младе азијске цивилизације која је имала амбицију (намеру) да агресивно наметне своју веру и културу. Двадесет четири најдостојнија европска витеза тог доба, личности високих моралних принципа, елита у најширем значењу тог појма били су чланови првог реда Змаја. Почасно место првог витеза према оснивачкој повељи – први међу једнакима – био је деспот Стефан Лазаревић, господар Србије. Први чланови су били: Деспот Стефан Лазаревић, гроф Херман Цељски, палатин Никола Горјански, Јанош Томаш, Стибор од Стиборице, Јаков од Сент-Лаца, Јован Моровићки, Филип Сколари, Никола Сечењи, Карло Крбавски, Јанош Олшан, Петар Левој, Никола Чаки, Павле Бесењи, Павле Печујски, Михаило Надежди, Петар Перењи, Ива...
Прикажи све

Достојевски- одломци из романа

Слика
Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније - као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати... Не!" Браћа Карамазов ___________________________________ Али боље да вам приповедам о другом мом састанку, лањске године, с једним човеком. Ту је била једна врло необична околност - заправо необична због тога што се јако ретко догађа оваква згода. Тај је човек, заједно с другима, изведен био једном на стратиште, те му је прочитана смртна осуда, да буде стрељан због политичкога преступка. Након двадесетак минута прочитали му и помиловање те му је досуђена друга казна. Али ипак, у размаку те две осуде, проживео је он двадесетак минута, или барем четврт сата, у несумњиву уверењу да ће за неколико минута нагло умрети. Силно...
Прикажи све