ДЕЈАН ДАМЊАНОВИЋ: ГРАНИЦE КАО ЕЛЕМЕНТ СУВЕРЕНОСТИ

Мрежноцентрични рат који Запад, тј атлантистичка цивилизација, води настојећи да успостави своју хегемонију над остатком света, у тактичком погледу се заснива на циљаним нападима на елементе друштва који су упориште суверености држава и традиције. Тактика у обрачуну са сувереношћу је наметање свеопште демократизацијe и либерализацијe. Елемент државне суверености који је под ударом Атлантиста и либерализма као њихове идеолошке матрице је у овом тренутку сама идеја граница. Но пре анализе удара на границе као стуб суверености, осврнимо се у пар речи на сам појам мрежног, хибридног и асиметричног рата који Запад води против остатка света.

Садашњи глобални контекст, након колапса источног блока и прерастања САД-а у светског хегемона је заснован на инфилтрацији САД-а и њихових сателита у све сегменте друштвеног организма држава које они контролишу или над којима настоје да успоставе своју контролу. А све у функцији успостављања потпуне политичке, економске и идеолошке хегемоније. Оружани сукоби данас представљају само један мањи део методологије успостављања контроле и хегемоније. Добра илустрација овога је доктрина Герасимова, који је у својој анализи из 2013. изнео податак да се у савременом глобалном контексту само „20 % ратова води оружаним средствима“. Мрежни рат, дакле комбинује војну и дипломатску силу („тврда моћ“) са средствима деловања на медијском, друштвеном, доктринарном тј идеолошком (обрачун са свим саставним традиционалним друштвеним елементима помоћу разарања породице, феминизма, маргинализације улоге мушкарца у друштву, атеизма, либерализма , измишљене категорије „рода“ која треба да замени пол и других...), финансијском, културном и ИТ плану („мека моћ“). Пракса је показала да је доктрина мрежног рата коју Запад спроводи махом кроз „меку моћ“ вишеструко ефикаснија него искључива примена дипломатског или војног притиска који је био својствен ратовима у прошлости.

Потребно је у неколико речи јасније дефинисати појам „финансијско-политички центар“ који стоји иза савременог мрежног рата. Субјекат који припрема и води рат у атлантистичком корпусу данас није нужно, за разлику од ранијих времена, држава, већ матична држава у којој се овај центар налази постаје такође инструмент – оружје у рукама одређеног финансијско-политичког центра. Матична држава (или њени структурални елементи, нпр обавештајне службе), у савременом контексту, а најчешће се ради о САД, представља инструмент или оружје вишег реда, налик командном центру док међусобно умрежени елементи друштва у држави која се напада мрежним ратом представљају инструменте нижег реда, налик јединицама на првој линији у класичном рату. Финансијско-политички центри који данас остварују своје мрежне кампање у целом свету припадају махом тзв „дубокој држави“ САД-а или се простиру кроз „дубоке државе“ САД-а и неколико њених најмоћнијих савезника (Велика Британија пре свега). Дакле од кључне је важности имати јасно опажање да на Западу унутар атлантистичког геополитичког корпуса не води држава више рат, већ групација која државу користи као оружје. У конкретним терминима, говоримо о конгломерату крупне индустрије у САД-у, махом војне, и политичких и војних савезника овог финансијског лобија. Интересантна околност је да смо након избора Доналда Трампа у САД-а, сведоци међусобне конфронтације елемената америчке дубоке државе, по први пут након 1945. Видљив симптом овога у јавној сфери је нова линија фронта која се простире између ултралиберала са једне стране и конзервативнијег атлантистичког елемента, са друге. Ова линија се провлачи кроз више држава а оно што јавност може уочити је оштра сучељеност у којој је са једне стране већи део Демократске странке у САД заједно са његовим медијским инструментаријумом као што је нпр. Си ен ен (и његова полуга у Србији и региону – Н1, уз још неколико од овог ултралибералног елемента финансираних медија – Данас, Слободна Европа, НИН, Блиц, Време, Бирн, Крик и сл...), Меркел и Макрон у Европи и, коначно, океан ултралибералних невладиних организација са чврстом деструктивном агендом према свему што је традицијско, конзервативно или идентитетско. Са друге стране у овој сучељености се налази Доналд Трамп, „конзервантивнији“ Атлантиста са делом Републиканске странке и државног апарата САД под његовом контролом, и медијска машинерија коју он контролише. Онај заиста битан рат се, следствено, данас не води више између држава или блокова држава, већ између ултралибералног елемента на Западу са њиховим мондијалистичким, антитрадицијским и анти-суверенистичким тенденцијама и свега онога што им стоји или би им могло стајати на путу.

У тактичком и техничком смислу, Запад  заснива своју кампању на синхронизованом деловању троугла који чине: 1. Политичке групације и странке 2. Средства јавног информисања (електронска, штампана, портали и планске кампање на др. мрежама) 3. Невладин сектор (разни инстиути, групе за борбу за остварење циљева и права разноразних група, аналитичке групе, аналитичари појединци). Ова пирамида увек делује оркестрирано и међусобно усклађено, има исте стратешке циљеве који су анти традицијског, анти идентитетског, анти државног и анти националног и либералног карактера (уз залагање за средњорочно и дугорочно демографско ослабљивање државе и нације путем абортуса, пропагирања хомосексуализма и феминизма, идеологије рода и залагања за увоз миграната) и има исте изворе и канале финансирања (трагови финансија увек и непогрешиво воде ка финансијско политичким центрима који се налазе унутар дубоке државе САД-а и сателита). У овом тренутку, мрежа за остваривање ових стратешких циљева у нашој земљи  је врло развијена обзиром да плански делује од 1995. (пре тога мање интензивно и спорадично јер се тада обрачун са Србијом у оквиру СРЈ и Србије и Црне Горе спроводио видљивим и конкретним средствима тзв „тврде моћи“ – економски ембарго, спорадична примена војне силе као у случају бомбардовања Републике Српске).  Коначни циљ овог мрежног рата Запада је промена идентитета нације наметнута споља и успостављање апсолутне економске и политичке контроле споља. Први елемент стоји у функцији другог. Типичан пример једне операције мрежноцентричног рата је следећи:  САД оснива и финансијски помаже одређену „независну институцију“  нпр. у Србији (нпр организацију за посматрање изборног процеса). Истовремено оснива и финансијски подржава лепезу прозападних и анти државних медија у Србији. У контексту када је то потребно, нпр плана владе САД (или одрђеног финансијско политичког центра унутар дубоке државе САД) за обарање власти у Србији која није у складу са пројектованим намерама САД, примењује се следећа операција. У ситуацији избора у Србији, „независни“ медији под контролом САД-а оркестрирано покрећу тему лажирања избора, а као аргумент користе тенденциозне и фалсификоване извештаје од тобожњег „објективног посматрача“ – мало пре поменуте организације за посматрање избора или сличног експертског тела, такође инсталираног и финансираног од стр САД-а. Истовремено, губитници на изборима – странке и политичке групе финансијски подржане од САД са либералном, анти државном платформом, почињу да се буне, излазе на улице, демонстрирају, а о томе извештавају претходно поменути медији. Пример показује један типичан метод деловања троугла за организовање операције унутар мрежноцентричног рата. Наравно, примери синхронизованог деловања ових елемената за вођење мрежног рата могу бити и други не нужно у вези са изборима, већ са неким другим пројектованим циљем САД-а или центара унутар дубоке државе ове земље

Из другог угла, оног економског, садашњу ситуацију глобалне хегемоније Запада је можда најтачније дефинисати као рат идеје профита против целог света. Јер то стање општег рата и архитектура хаоса обезбеђују још већи профит. Држава, као нешто што смета развоју идеје профита, је постала анахронизам. Традиција, суверенитет, идентитет представљају садржај како државе, тако и друштва. Самим тим и они сметају несметаном дивљању капитала и профита јер човека не дефинишу искључиво кроз економску призму и не своде га на животињу која једе, врши нужду и пари се.

Вратимо се границама...

Сама идеја граница, обзиром да представља један од битних елемената суверености државе, се нашла под чекићем Атлантиста, поготово оног ултралибералног елемента на Западу. Методологија укидања суверености држава и самих граница је одмах након урушења Варшавског пакта наступила као тренд који Западу обезбеђује успостављање хегемоније. У функцији овога је развијен концепт над-државе којим се укидају елементи сувеености држава које су укључене у одређену над-државну структуру. Концепт над-државе се примењује на више равни и области – економску, политичку, стратешку. Неки од примера над-државе као нечега што укида елементе суверености су: ЕУ, НАТО, ММФ, ОЕБС, и други...

Један од тренутно најакутнијих примера рата против саме идеје граница је укидање граница унутар Европске Уније. Шенгенски споразум представља директан удар на сувереност држава чланица ЕУ које се налазе у шенгенском режиму обзиром да укида значајан део елемената њихове државности, не само у погледу граница, већ и у погледу основних економских заштитних елемената – на пример, царинске рагулативе, пореза на увезену робу. Такође и тога што су се услед „права на слободно кретање радне снаге“, многе слабије економије унутар ЕУ суочиле са озбиљним демографским проблемом новонасталих празних територија. Територија, раније - држава са пуним суверенитетом и правом на сопствену заштиту, које остају без становништва, радне снаге и стручњака јер су их напустили у потрази за бољом платом и стандардом. Сувереност је овде укинута у функцији интереса у остваривању профита неолибералних економских центара моћи. Граница, царински протекционизам, пореска политика, ограничавање слободног кретања радне снаге су од користи држави и њеном суверенитету, али не и анонимној неолибералној мултинационали у процесу повећању њеног профита.

Други пример кампање коју Запад води против идеје граница се види у садашњој мигрантској кризи. Сама генеза овог нимало спонтаног, већ испланираног и тактички уобличеног таласа људи који се са Блиског и Средњег истока и из Африке креће ка Западу такође почива у идеји профита. У сасвим конкретним и математичким подацима који се односе на демографију. Наиме,  Запад се, као неуспео социолошки експеримент, данас суочава са последицама деценија несметаног дејствовања деструктивних анти идентитетских и антитрадицијских парадигми – императива уживања по сваку цену, конзумеризма, иидеологије рода, деструкције породице, деструкције дефиниције полова. Резултат овога је алармантни демографски пад на Западу. Бели, традиционално хришћански староседеоци Европе се више не множе и не остављају довољно потомства које је неопходно капиталистичкој машинерији да задржи „радну температуру“ и задовољавајућ ниво развоја. На Западу нема више довољно радне снаге, купаца у тржним центрима и платиша пореза како би либерална економија наставила да се развија а капиталиста да убира свој профит. Суочени са овом драматичном ситуацијом, политичка пешадија крупног капитала на Западу се одлучила за драконско решење – на вештачки увоз стране радне снаге у огромним количинама. Радне снаге која је погоднија од староседелачке јер није у биолошком смислу уништена идеологијом рода, деструкцијом породице и феминизмом и још увек је способна за велики број потомака по глави становника. Такође, ови људи, обзиром да долазе из западним интервенционизмом уништених држава су економски угрожени и спремни су да раде за значајно мање надокнаде од европских староседелаца. Увезени, они представљају: 1. реално јефтинију радну снагу,  2. регулативни елемент за висину плате још увек запосленим европским староседеоцима, јер као Домоклов мач, над главом имају опцију да буду отпуштени ако затраже већу плату. Мања плата раднику увек подразумева већи профит капиталисти... Из свих ових разлога, ултралиберални експоненти у атлантистичком политичком контексту, пешадинци крупног капитала, пре свега немачка канцеларка Ангела Меркел, морају обезбедити тактичке и техничке могућности да овај егзодус нове јефтине радне снаге буде успешно окончан. Па стога, делују на више нивоа – први је сама законска регулатива и стварање повољне политичке климе за прихват и „инклузију“ миграната у европским државама, други је креирање и финансирање значајног броја невладиних организација чија је искључива намена помоћ мигрантима на њиховом путу ка „храбром новом свету“ и јавна критика саме идеје функционалних граница као нечега што смета овом увозу јефтине радне снаге за неолибералну мултинационалу. Запањујућ је број ових невладиних организација у Србији наменски основаних како би се успешно спровео овај макро популациони маневар  увоза радне снаге у Европу. Наведимо само неке од њих које делују у Србији:  IOM Serbia, Asylum protection center, Refugee aid Serbia, ADRA, Catalyst foundation, Giving back Serbia, Save the children, Инфо центар за азиланте и многи други. Све ове организације, поред миграната, као додатни стратешки циљ редовно и непогрешиво имају неки од других идеолошких циљева атлантистичке и ултралибералне агенде – „родну равноправност“, „заштиту рањивих друштвених група“, и сл. Све оне, поред тога што су оружје Запада за вођење хибридног рата, уносно зарађују и паразитирају на мигрантској кризи. Невероватна иронија је околност да су финансијери на Западу веома мотивисани да помогну мигранте из Азије и Африке, а да су сасвим неосетљиви и непредузимљиви када је реч о Србима протераним са њихових огњишта током ратова 1991. – 1995. и НАТО агресије 1999. Објашњење је просто – Срби не могу бити искоришћени и инструментализовани као јефтина радна снага за повећање профита капиталисте на Западу, следствено – небитни су.  Узгред, Срби од рата нису бежали на Запад већ су се или борили или, ако се је реч о старијима, женама и деци, склањали се у Србију.

Сасвим трагично и потпуно културицидно је што организатори ове операције увоза јефтине радне снаге ни најмање не мисле на културу и духовни идентитет Европе. Они у свом варварском среброљубљу и фиксацији на профит, у Европу увозе врло агресиван и експанзионистички настројен муслимански елемент који је према Хришћанству и традицији Европе или непријатељски настројен или потпуно незаинтересован. Но политичке експоненте крупног капитала ни најмање не занима да ли ће на месту некадашњих цркава бити изграђене џамије и да ли ће се култура старе Европе уопште одржати након овог библијског егзодуса. Меркел и Макрон мисле само на тренутно решење кризе капитализма. Ништа друго не постоји осим имбецилне искључиво економске равни. Политика се за ове техничаре ионако своди искључиво на економију и управу економијом...

 Трећи пример интенивне кампање против идеје граница као елемента суверенитета се односи на притисак Демократске странке и ултралибералног дела јавности САД на Доналда Трампа а у вези са границом са Мексиком. Званична покриће за ово кидисање на Трампову идеју функционалних граница које, као елемент суверене државе, спречавају илегално деловање против ње – незаконит улаз на њену територију, је тобоже чисто идеолошке природе. Либерали и ултралиберали се на идеолошком фронту боре против сваке идеје поретка, система, хијерархије и било чега што је засновано на природном закону или традицији (узгред – сам појам „природа“ их силно узнемирава). По њима, сама идеја државе и њене суверености јесте израз поретка и хијерархије коју је, самим тим, неопходно ако не уништити, онда бар минимизирати. Па се они, у конкретном случају илегалне миграције из Мексика за САД , стога залажу за тотални хаос уз одобравање нелегалног стања. Образложење им је заштита „људских права и слобода“ и „заштита рањивих група“. Сасвим апсурдно обзиром да су појмови слобода и демократичност постали у савременом либерализму основно оружје у агресивној борби против суверености. Сам појам слободе коју либерали користе у свом хибридном рату нудећи га свима, у суштини јесте давање периферних слобода (сексуалне слободе, слободе јавног израза, слободе и права азиланата и много других) у замену за одузимање суштинске слободе – оне економске. Биомаси се даје илузија слободе, нпр право на промискуитет и содомију, и на тај начин јој се скреће пажња са онога што је заиста битно – са тога да јој је угрожена суштинска слобода да преживи са минималном платом до краја месеца. А све то у функцији већег профита за капиталисту. Врши се веома мрачна замена тезе у којој се пажња са суштинског проблема а то је рушење достојанства човека кроз стравичну експлоатацију и потпуно укинуту слободу, усмерава на достизање неке псеудо слободе – нпр на сексуалну слободу. Фигуративно – људима је одузета храна али им је омогућено да се као зечеви свуда и стално паре и да сексуалност издижу на ниво идеолошке тезе. Илустрација је распон појава од апсурдне хиперсексуализације друштва и људи од стране феминизма, све до борбе за права содомита. Суштина овог стимулисања ега и гордости кроз манипулацију појмовима право и слобода је у томе да цела либерална идеолошка матрица буде стављена у службу профита и капитала. Она стоји искључиво у функцији контроле биомасе и одржавања status quo-а. Status quo је у овом случају одржавање експлоатације уз експоненцијални раст профита.

Вратимо се на границу САД са Мексиком... Ова интензивна кампања коју демократе воде против Трампове иницијативе око успостављања функционалне границе, иако тобоже са искључиво идеолошким ултралибералним предзнаком, реално са идеологијом има мало везе. Она је у овом случају искључиво у функцији дестабилизације самог Трампа како би најагресивнији, онај ултралиберални елемент америчке државе и њеног deep state-а поново успоставио пуну контролу на свим нивоима у држави. За ову сврху се користе најразличитија средства, па и критика Трамповог легализма у вези са решавањем проблема порозне границе са Мексиком. На нишану је сам Трамп а заштита права илгалних миграната у САД је само средство.

Бастион идеје граница и државног суверенитета се налази на Истоку.... Тамо је потребно потражити одговоре..

Запад је ионако извршио самоубиство...

ВИДОВДАН.ОРГ