Протосинђел Бенедикт: Православни осврт на “апокалиптичко“ духовништво

Православни осврт на “апокалиптичко“ духовништво

А ја сам то чуо, али нисам разумео.
Зато сам рекао: „Господе мој, какав ће бити крај томе?“
А он је рекао: „Иди, Данило, јер су ове речи тајна и запечаћене су
до времена краја. Многи ће се очистити, убелити и прочистити.
А зли ће чинити зло, и ко је год зао неће разумети;
али ће разумети они који су разумни“
(Данило 12, 8-10)

У православној Цркви, вид апокалиптичког духовништва, као духовног руковођења православних хришћана не постоји, нити је постојао, нити је у сагласности са Светим Писмом и Светим Оцима православне Цркве. Такво духовништво страно је православном предању, и православној истини; јер Апокалипса – Откровење, јесте само један део Откровења Божијег, односно откривања Бога и Божијег домостроја спасења, људском роду.

Још од великих пророка Божијих преко Светих Апостола па до Светих Отаца, откривање догађаја последњих времена било је познато Цркви, која је једина ризница Истине у овом свету. Иако се можда чини да је мало података остављено у Светом Писму о Апокалипси, свакако не колико би неки људи можда волели, ипак, све што је доступно преко пророчких књига, Јеванђеља, посланица и Откровења, довољно је за упознавање са будућим догађајима који ће се догодити; с тим што није познато када ће се све откривено тачно и испунити.

Нажалост, иако није пракса ни предање, нити нам је као такво предато од отаца Цркве, ипак је апокалиптичко духовништво веома актуелно и распрострањено у последње две деценије међу православним духовницима. Како је време пролазило, такав вид духовништва узимао је маха, те данас често слушамо и видимо духовнике којима је једино учење – учење о Апокалипси. Има и таквих духовника који са одушевљењем ишчекују почетак збивања записаног у Откровењу. Код њих се на апокалиптичком учењу и тумачењу апокалипсе заснива наука спасења душа људских – што је погрешно.

Будући да све и почиње од почетка, овде ће се видети да је почетак у самој ствари и суштина пада; а последица пада јесте настанак тако погубног духовништва, које и није духовништво; а свакако није душе-спасоносно, православно духовништво.

Апокалиптички духовници данас, иако православни, понашају се више у духу протестантског учења, самовољним тумачењима и измишљањем неких чињеница, не обазирући се на догматско учење православне Цркве.

Такви духовници на један посебан начин држе своју духовну децу привезану за себе: страхом, неизвесношћу и немиром, чиме им не помажу већ их, иако тога можда нису свесни, бацају таквих руковођењем у униније, чамотињу, очајање, неверицу; изазивајући у њима депресију и отуђење од окружења у којем бораве. Тако подржавајући и руководећи их, духовници у њима стварају неповерење, које се често односи и на њихову најближу родбину, и пријатеље; те им такво окружење постаје сметња и оптерећење ако не извршавају исто што и они, јер не верују исто као они и не виде оно што они виде, онда околину доживљавају као искушење од ђавола.

Апокалиптичко духовништво и „његова догма“, заснивају се на многим изрекама које саме по себи нису никаква мудрост нити какво учење Свете Цркве Христове, већ су само погрешно пренесене смернице, а у неким случајевима упозорења која им је Христос оставио у Јеванђељу и која нам свети апостол Јован Богослов открива у Апокалипси. Такве изреке су најчешће: „пазите се“, „све испитујте“, „пазите да вас ко не превари“, „дух Антихриста је у свету“, „последњи су дани“, „време се скратило“ и још многе сличне изреке.

Такође, има и учења која нису ништа друго до плод маште духовника којем је апокалиптичко духовништво „догма“ спасења и опстанка, како они то кажу „у данашње последње време“; при том не образлажући како знају и ко им је открио да је баш сада последње време. Последње време, ако се подсетимо било је и у 7. веку, у време Преподобног Оца нашег Варсануфија Великог, чијим молитвама, заједно са још двојицом светих подвижника, Бог се смиловао и продужио дане до дана данашњег или, боље рећи, до времена које је Сам одредио.

Такви духовници подсећају на оног слугу из Јеванђелске приче о талантима, који није марио ни за шта друго, већ је само чекао када ће доћи Господар. Чекао је да му врати талант; док су двојица других слугу своје таланте умножили и њима обогатили себе, а лењи слуга је закопао талант и није вршио вољу свога Господара, који му је дао талант да ради с њим, да га умножи и обогати се.

Апокалиптичко духовништво и јесте као закопани талант јер никога не може обогатити Богом, већ осиромашује душе верника који себе одвајају од Бога својим ставовима и погрешним учењима које примају од својих духовника. Такви ставови и учења су најчешће следећи: Не вадити биометријске личне карте, јер ко извади биометријски документ од њега одступа благодат; масони, илуминати и слична тајна друштва су криви за све и они нас угњетавају. Руски цар ће доћи и ослободити нас. Неки тврде да ће чак победити и антихриста (што је противно учењу Цркве).

Више се пажње обраћа на чипове и бар кодове на разним производима, и скривена значења на разним продајним асортиманима, него на молитву, пост, милосрђе, братољубље, и остале хришћанске врлине.



Руски цар

Пророчанства о Руском Цару, помињали су свети оци у Русији. Као услов доласка цара, свети руски оци стављају свеопште народно покајање. Не покајање једног Руса, већ опште народно покајање. Неки од отаца пишу да ће Руски Цар, када дође, бити потпуно у сагласности са Божијом вољом, да ће истребити непријатеље Цркве Божије, обогатити земљу сваким добром. Да ће под њим бити мир и благостање и да ће бити једини који ће моћи да се супростави антихристу. Један од светих Руских отаца је и свети Серафим Саровски, који је исто помињао да ће, ако се руски народ покаје, Бог подигнути Руског Цара.

С тим што није прецизирано од које ће лозе бити Руски Цар – да ли ће бити од Романових или неке друге династије, а можда неће ни бити од царске лозе. Такође се помиње и да ће руски патријарх (не зна се који) хтети да постави лажног цара, али ће га, наводно, неки свети подвижник у томе спречити тако што ће обелоданити онога који је заиста Богом указан као будући Руски Цар.

Свакако, да би било лепо да се у Русији појави православни владар – Цар. Да засија чистота вере у многонапаћеној Руској земљи, која је пре две деценије била под унутрашњим сукобима. Да заблиста светлост Истине Христове, да се проповеда са амвона неискривљена вера православна и да се слави само и Једино име Свете Тројице.

Али, да ли ће и када ће се руски народ покајати? Да ли ће и када Руски Цар доћи? Ми то не знамо. Знамо само да спасење наше није у Руском Цару, нити је везано за њега. Наше врлине нису плод доласка Руског Цара; наше грехе неће очистити Руски Цар, наше покајање не приносимо Руском Цару. Сваки наш духовни плод и напредак, као и наше мане и недостаци, грехови и падови, немају никакве везе са Руским Царом и његовим доласком. И ако дође, доћи ће као утеха православнима у њиховом страдању и трпљењу, а не неминовно као њихово избављење од греха и смрти, јер човеку је дато спасење у његове руке, а не у руке владара народа. Наши греси и навике остају у нама. Њих нико осим нас самих не може да савлада. А савлађујемо их вером и надом у Бога, помоћу Божијом; нашим јединим и истинитим Царем и Спаситељем, који је нас продане греху (нашом вољом) избавио својим спасоносним страдањем (својом вољом) као једини прави родитељ човека.



Масони, илуминати, Билдерберг група, нови светски поредак, јудејска завера и слично

Опседнутост теоријом завере, масонима, Билдерберг групом, илуминатима, јудејским заверама и новим светским поретком, једна је од главних црта апокалиптичког духовништва.

Масони, или слободни зидари, настали су у првој половини осамнаестог века. Идеологија овог тајног друштва, које и није више толико тајно, отворени је сатанизам. Служе сатани; сатану називају својим богом, док Библијског Бога и Творца, масонско учење карактерише као човекомрсца, насупрот сатани који је, по масонима, човекољубив. Масони су утицајно тајно друштво чији су се одабрани чланови инфилтирирали у разне владе света и институције, а има их и међу клирицима у појединим православним патријаршијама, такође има их и на нижем нивоу у православним црквама, најчешће на западу, међу члановима и председницима црквених одбора.

Илуминати су настали у другој половини осамнаестог века, идеологија им је идентична масонској, основао их је одметнути римокатолички свештеник, Адам Вајсхаупт. Билдерберг група основана је у другој половини двадесетог века, од стране породица Ротшилд и Рокфелер.

Јасно је да та тајна друштва, и групе, настали у блиској прошлости, не могу бити извор свега лошега што се дешава у свету; по свом учењу поменута тајна друштва јесу подржаваоци греха, недела и зла у свету, али генерално нису они ти који су криви за све и од којих грех потиче.

Ми као православни, не боримо се против крви и меса, већ против духова злобе, како нас учи св. апостол Павле. Најлакше је обележити неког и окривити га за све што се дешава у свету, па били то масони или илуминати и ко зна ко све, али за све оно што се нама дешава, најчешће смо сами криви. Тако нас и св. Јустин Ћелијски учи у једној својој беседи говорећи: „сви смо криви за све“. Ако не држимо све заповести Божије и не трудимо се за своје спасење, где је ту кривица тајних друштава? То је само наша кривица и за то ћемо бити криви и осуђени ако се не исправимо. Свако ће одговарати за своја дела. Ако кажемо криви су масони, онда себе показујемо неозбиљним.

На глобалном плану свакако да постоје одређене групе људи као и поменута друштва, који се труде да сваку библијску вредност обезвреде и да библијско учење покажу лажним. Увек су такви људи постојали и били су покретачи разних религијских бајки, митова, паганства и других измишљотина, које су људи обманути ђаволом прихватали, који, као што видимо, и данас то, нажалост, прихватају.

На страшном суду нећемо моћи да кажемо: „Господе, тајна друштва су крива за све што сам погрешио“. Свакако, то неће бити добар одговор. Ако се против зла боримо тако што понављамо: они су криви, или: они стоје иза тога, и ако је то сва наша борба, онда то нема плода и никако није добро. Ако се бавимо њима, њиховим учењима, њиховим стратегијама, онда запостављамо себе и своје спасоносно делање у Христовој науци; запостављамо своју душу, а желимо да спасимо свет. Тиме и ми постајемо подсмех нечастивом.

Масони, илуминати, као и остала антихришћанска и сатанистичка друштва устала су на Христа и дрско му пркосе. Подигли су се на Христа, са Христом ће се и обрачунати. А нама је Христос заповедио како да се ми обрачунавамо са непријатељима нашим; тако што ћемо се молити за њих, да се избаве од греха, зла и смрти. Да се молимо да спознају да су преварени и да су оружје у рукама нечастивог и да се обрате ка своме једином Избавитељу и Спаситељу Христу Богу.

Бог, када је створио човека, тада је и Себе показао човеку. Од човековог стварања Бог је био с њим. Иако је човек самим стварањем знао за Бога и Творца, ипак је Бог опет себе показао и посветио човеку, па је и време проводио с њим, као у Рају с Адамом и Евом. Чак и после пада, са потомцима њиховим, општио је онолико колико је Он то сматрао за потребно.

Никада се није Бог крио од људи, јер Отац се не крије од деце своје. Отац увек и свуда даје пример својој деци и труди се да их у свему обликује по себи и научи их ономе што је најкорисније за њих. Тако и Отац Бог и Творац све твари, круну свог стварања – човека, води и узводи на небо. Усмерава ка спасењу  свако људско биће које му с љубављу и вером приступа као Оцу и Богу. Јер, учећи га и сведочећи му да је Он његов Бог и његово Спасење, показује, да му је Он – Све. Да све што му треба има у Њему. Да и оно најмање у човеку што има, има од Њега и да без Њега не може човек чинити ништа добро ни себи ни другима, да без Њега не би било ничега.

Бог није створио зло у овоме свету, зло је настало грехом, а грех падом (Луциферов гордошћу, а Адамов, непослушањем). Бринући за род људски, Бог је слао пророке да огрезле у греху људе подижу и у Његово име их позивају на покајање. Неки су се одазивали на позив Божији, кајали се, и спасавали; а други нису марили за покајање и огањ их је гутао. Бог никада није истребио човека сасвим; када је и прекршио Његову заповест, казнио га је, али га није уништио. И после човековог пада, наставио је Бог да брине о њему и помагао му је у свему. Све што је Бог тражио од човека јесте да верује у Њега и да се држи закона који му је дао. А Он је у име човека и за човека ратовао, и избављао га из сваке невоље. Када се народ одрицао Бога делима својим, онда је западао у ропство. Када се кајао и окретао поново Богу, Он га је избављао из ропства, хранио и појио у пустој земљи, увео га у земљу обећану; победио је и племена незнабожачка за народ свој. Њему није требао мач човечији, већ је Он, Бог, био мач народу свом.

На крају је и Свог Сина Јединородног послао у свет, а Син је узео на Себе грех целога света и искупио нас је крвљу Својом. И научио нас је да вером у Њега побеђујемо грех у себи и око себе. И као што је Бог био у рају с Адамом и Евом, тако је поново дошао међу пале потомке Адамове и очистио нас од преступа крвљу својом. Не само да нас је очистио, него је очистивши нас и искупивши нас, за све векове остао са нама; и заповедио нам је да све што чинимо Њиме чинимо, јер без Њега ништа добро не можемо чинити. А научио нас је и да онај ко се у Њега узда, никада се неће постидети. А онима који се у њега не уздају, већ раде против Њега, Он ће бити освета за себе. Јер Христос је рођен у пећини, али ће доћи у сили и слави коју свет не може ни да наслути. Трпео је пљување, али ће дахом уста својих убити гнусобу. Примао је шамаре, али даће праведну пресуду. Плакао је над Јерусалимом, али ће кап преливене чаше гнева Божијег потопити зло. Висио је на Крсту, Крстом ће истребити нечисте на Армагедону. Јагње Божије, крвљу је искупио свет и све људе који су стали под омофор Владике и Бога. И када дође, долази да ослободи потлачене, да сатре силне, да уништи прогонитеље и да спали ђавола, грех и смрт. Да им се више ни име не зна и да се никад више не изговори кроз сву вечност.



О документима

Учење апокалиптичког духовништва је још и то да: они који узимају нова биометријска документа, поготову с контактним микроконтролором (у даљем тексту чип), да је благодат одступила од њих. Такве тврдње су неразумне и такви духовници би требало да се запитају шта раде и на који начин руководе своју духовну децу.

Било би занимљиво чути њихово образложење како и због чега благодат одступа приликом узимања докумената?

Чип који се налази на биометријској личној карти није никакав радио-фреквентни чип. Нема могућност напајања енергијом нити има могућност примања и слања података из себе, то је обичан чип као онај који се користи у картици мобилног телефона и сличан је чипу са платне картице познатије као виза картица. Могуће га је прочитати једино читачем.

Дакле, преко чипа личне карте, није могуће пратити власника личне карте. Никаквим направама и справама праћење није могуће. Можда ће у скоријој будућности стављати Р.Ф.И.Д чипове (радиофреквентни идентификациони чип) који се могу лако пратити, с тим што би се они морали уграђивати (под кожу). По питању данашњих докумената то није случај. Нико не оспорава да се нова електронска документа издају и намећу ради лакше и брже контроле становништва и неких минималних административних олакшица, које се представљају као привилегија. Мобилна и интернет технологија напредује сваким даном, тако с њом напредује и сва остала технологија која је данас наметнута човеку као неопходна. Државна администрација, да би била у кораку са светским агенцијама задуженим за безбедност, морала је да осавремени своју технологију и да је прилагоди светској, западној технологији. То се десило са новим документима. Код нас је осавремењивање докумената био услов тзв. визној либерализацији. А благодат одступа од јеретика или богоодступника, тако да вађење биометријске личне карте, не спада ни у једну од тих категорија. Приликом вађења докумената не исповедамо јерес да бисмо их добили, нити се одричемо Христа, нити било ко то од нас тражи.

Чип на биометријској личној карти поједини „духовници“ упоређују са жигом антихриста, што је неправославно и погрешно учење и схватање. Антихристов жиг неће бити само лични документ, неће бити ни само платна картица, биће нешто много више и много горе од тога; биће печат антихриста, биће печат опредељења онога који га носи на себи. Опредељења за зло. Опредељење за антихриста насупрот Христу. Услов добијања жига ће бити да човек, пре свега, сам презре оно што антихрист презире и да се добровољно потчини њему не као некаквом владару, већ као богу над свим боговима.

Главна антихристова делатност биће рат против Христа и његових слугу православних; против сваке врлине која води ка Христу, против свега што има везе са Христом и спасењем људских душа; против сваке речи Христове; против науке Христове.

Самим тим, нико неће моћи да каже да је преварен и да је на превару запечаћен жигом антихриста. Јер ће свако добити жиг самовољно, по свом хтењу. Жигом антихриста неће бити запечаћени само они који га не признају за бога и божанство, који виде ругобу његову и који га изболичују. Свети оци нас уче да антихрист неће трпети ни да чује реч бог уколико та реч не буде упућена њему, и уколико се не односи једино на њега. Зато ће његово духовно име и бити антихрист. Противан Христу у свему.

Још је много разних неправославних учења и тврдњи заступника апокалиптичког духовништва; препоручује се на пример, напуштање градова, одлазак у села, брда, планине и слично (то је најизраженије код Амиша, једног конзервативног дела протестантске секте, а нашло је своје место и код већине апокалиптичких духовника), тврдећи да је у градовима већ почео некакав прогон православних. Поједини бракови су се распали благословом духовника да напусте варошице и градове и да се одвоје на селу или чак у планини, наводно сад је последње време и морају се склонити, јер почиње прогон. Тако сами себе протерују по благослову духовника, иако их нико не тера, нити прогони, нити брани исповедање и држање православне вере. Буде често да један супружник, или деца, ако су старија, неће да напусте град, па долази и до раздвајања, и тако, оно што је Бог саставио, духовник раставља.

Господ Христос нам поручује да када гнусоба опустошења буде на месту светом, да се чини збег и да се склањају правоверни, да својим присуством не провоцирају своје противнике и да тако губе животе. Гнусоба опустошења је антихрист који седи на месту светом, односно у Јерусалиму, где ће се по учењу Светих Отаца антихрист зацарити. А Онај који је бринуо о свом народу у пустињи, и у време прогона, када они дође, бринуће се и о свима који су по заповести Његовој све оставили и побегли од антихриста, који жели да им науди. Слично је било у првим вековима, у вековима мучеништва, када често није било могуће наћи неког од хришћана у градовима. Христос нас је поучио да се не бринемо о телу и оделу, али нас исто тако у више примера поучава да, ако нас неко гони, да се склањамо, да не срљамо у погибао и мучеништво. Много је примера оних који су срљали, а нису били спремни, па су се одрицали Христа. Знајући нашу слабу природу, Бог нас саветује да се, када прети опасност, ипак склонимо.

Наравно, свако може да живи где хоће. Али стварати и ширити панику и умишљати прогон онда када га нема, и тиме друге људе опседати, то је далеко од православног духовништва; а та паника је нажалост, једна од најизраженијих карактеристика апокалиптичког духовништва. Ко хоће да пређе на село, ништа неће изгубити таквим пресељењем. Напуштањем града, ако жели да се одвоји од градске вреве, свакако ће му бити боље и живеће чистије и мирније у природном окружењу, а и деца ће бити здравија и скромнија, одрастајући у чистијем окружењу у природи. Једино је битно разграничити одлазак на село или било који други природни амбијент од бежања на село, планине и друга места у природи, јер је наводно у градовима прогон православних већ почео. Прво је благословено, пре свега јер је заједничка одлука породице и није наметнута ни од кога, а друго је просто прелест.

Ове ставке о којима је опширније писано, заједничке су свима који се држе апокалиптичког духовништва; и о томе се најлакше човек који тражи Господа, може да оријентише и да зна да је можда несавесно допао у руке неког преко кога неће наћи корист својој души.

Св. Јован Златоусти у својој 77-ој беседи на тумачење Јеванђеља од Матеја, говори да, када су Христа ученици често питали о дану и часу другог доласка Његовог, да им је баш због тога, што је то не само њима, већ вероватно сваком људском бићу интересантно, рекао да је то у власти Оца, да би прекинули да питају о томе и да се не баве тиме, те зато и додаје: „Бдите јер не знате дана и часа, кад ће Син Човечији доћи“. Свакако да Син зна све што зна Отац, јер како онај који је све створио, може да не зна када се ће све и завршити; јер нам и каже: „Ево све чиним новим“, али и да апостоли не би запиткивали и да због другог доласка Христовог, Његов први долазак не би остао у сенци, Христос све пребацује на Оца и опомиње апостоле да се не баве тиме, већ да проповедају Јеванђеље, крштавају, исцељују, и спасавају род људски. Па им то и пред само Вазнесење опет понавља као заповест.



Почетак који је у суштини и последица пада јесте почетак Откровења Јовановог

Апокалиптичко духовништво, нигде не заступа и не проповеда истину. Апокалиптичке духовнике истина и не интересује, јер сваки апокалиптички духовник себе сматра одабраним од Бога за мисију – дело, духовника последњих времена, а истина је по њима релативна и изгледа им незанимљива.

Апокалиптичко духовништво је такво из разлога што није никло из истине, није плод истине, није плод Христовог доласка, није плод Христове науке.

Такво духовништво је плод јеретичког учења и тумачења, које је прихваћено од православних. Из тог разлога такво духовништво је горко и бесплодно, па је самим тим и супротно Христовој науци. Где нема Истине нема ни Бога. Ако је истина релативна, и неопходна само по потреби, онда ту нема ни вере ни Бога ни спасења. Зато ће небо и земља проћи, а Истина ће вавек остати онаква каква и „у почетку беше“. Истина, као једно од имена за Бога и Творца, јесте једино биће у васиони које је непромењиво.

Као што је дата заповест апостолима, тако је и нама преко њих заповеђено самим Христом Спаситељем да држимо и да ширимо Истину, која је Сам Христос, јер Он је Пут, и Истина и Живот. Ако не држимо Христову науку како треба и ако је не исповедамо, доћи ће Господ и узеће нам свећњак, те ћемо бити у мраку јереси и отпадништва. Тај мрак ће за нас бити предворје пакла, у који ћемо отићи јер смо презрели Истину. Мрак који данас све гута пред собом јесте мрак лажне религије и њене лажне догме, најцрња јерес над свим јересима, од времена апостола па до данас – јерес екуменизма. Зато апокалипса и почиње порукама које Господ шаље црквама и где их опомиње на учења која су дужни да држе, јер када се изгуби идентитет Цркве, чиме онда Црква остаје Црква? Чиме се спасавају верни? Чиме сведочимо Богочовека Христа? Ничега нема – нема благодати, нема разума, нема Истине. „Застранише у жељама својим.“ Докле год се Истина шири и плод доноси, дотле ће и Господу бити угодно спасење верних и одложиће време свога доласка, ако је потребно зарад спасења верних, јер: „Бог жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине“.

А ко је дакле разуман, и ко је онај за кога Господ говори пророку Данилу: „А зли ће чинити зло, и ко је год зао неће разумети; али ће разумети они који су разумни“.

То су Свети Оци Цркве православне, велики и Свети Оци, који су нам оставили ризнице непропадљиве, иако те духовне ризнице у суштини нису опипљиве, ипак, њихов плод је опипљив, делотворан и спасоносан. Преко Светих Отаца Цркве православне, Бог нам поручује да се бринемо за спасење својих душа, да не малаксавамо, да верујемо у Њега, да се држимо Истине и да је исповедамо, а да ће Он – Бог, бити с нама као што је био од првог дана; тако ће бити с нама и до последњег дана овог времена, а после и кроз сву вечност. Поручује нам преко Светих Отаца да није наше да знамо времена и рокове; јер као што не знамо време када ћемо се представити из овога света, па ни многе друге, мање битне тајне, које су сакривене од нас, тако нам није могуће знати ни много већу тајну – Тајну другог доласка Христовог. Рекао нам је Господ да стражаримо над собом да нас ко не превари; да нас не превари по питању Бога, да не поверујемо за сатану да је Бог, да обманути не преклонимо колена своја пред сатаном, већ да исповедамо Бога у Светој Тројици. Да не верујемо да је Христос тамо или онде. Обећао нам је Христос да када дође, доћи ће тако да га сви виде. Јер још док беше Богочовек, Христос на земљи, међу нама, рекао је да ништа није радио тајно, тако да ни други долазак Његов неће бити тајан и тајанствен, али ће бити изненадан и јаван. А будући да не знамо када ће то бити, поручује нам да не губимо време на духовне бајке и авантуре, да се не заносимо и не играмо с ђаволом, него да вршимо заповести Божије, да узмемо на себе лаки јарам Његов, те да се угледамо на Њега, и да ћемо, ако то испунимо, по самој Његовој молби и жељи, бити тамо где је и Он: „где нема болести, ни жалости, ни уздисања, већ где је живот бесконачни“.

Опомињући нас по ко зна који пут и на самом крају Апокалипсе, Христос, родитељ наш и Цар над свим Царевима, оставља нам поуку и поруку како да живимо: „И рече ми: Не запечати речи пророштва књиге ове јер је време близу. Ко чини неправду нека још чини неправду, и ко је нечист нек се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро и плата моја са мном, да свакоме дам по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 27 11-13).

АМИН!

ИЗВОР: Епархија РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ

http://www.eparhija-prizren.org/?p=35796

Предавање протосинђела Бенедикта, настојатеља манастира Светог Архангела Гаврила у Готовуши, на тему „Православни осврт на “апокалиптичко“ духовништво“. Предавање је одржано на 13. Сабору настојатеља Епархије рашко-призренске у егзилу. Сабор је одржан у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 31. марта/13. априла, ове године.