Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.
Имали то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?
Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.
За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.
Било би, мећутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.
Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.
Нација, и праве националисте, никад се немогу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.
Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.
Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толко понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.
Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.
Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.
Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.
То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.
Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.
Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.
Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.
Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.
У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.
Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.
Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.
Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.
Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.
Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.
То је наличје нашег салонског комунизма.
У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.
Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.
Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?
Богаташка деца.
Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?
Та деца.
Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.
Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, комитерна.
У сваком случају ми који називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.
За тај „крем“ нашег племена и тај „хаут волее“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.
Извор: Видовдан
Коментари
Постави коментар