СЕРАФИМ РОУЗ : ПИСМО ЧИТАОЦУ РЕНЕ ГЕНОНА

Уводне напомене
Пред крај свог живота oтац Серафим је написао писмо следеће садржине, упућено младом човеку са ким се никада није срео, али за кога је чуо да је заинтересован за дела француског метафизичара Ренеа Генона. Као што је раније поменуто, Генон је био први аутор преко кога је отац Серафим схватио неопходност правоверја и традиције. Овакво схватање је довело до тога да вреднује кинеску духовну традицију са својим јаким осећајем за правоверје – и упозна Џи Минг Шиена као аутентичног представника те традиције – што га је на крају довело до тога да прихвати традиционални израз Христовог открoвења у Православљу. У необичном преокрету идеја, отац Серафим показује у овом писму како му је његов пут до традиције и правоверја омогућио да пронађе Истину која je коначна, а не само уопштени облик традиције. Он признаје свој западњачки идентитет и афирмише хришћанске корене Запада, а затим објашњава да Христов пут није специфично ограничен западњачком културом. Делови овог писма, можда најважнијег од свих писама оца Серафима која су сачувана, укључени су у књизи Not of This World: The Life and Teaching of Fr. Seraphim Rose. Ради се о биографији оца Серафима Роуза коју је написао јеромонах Дамаскин Кристенсен, српски превод може наћи под насловом Отац Серафим Роуз: Живот и дело, у три књиге, издавач је Света Гора : Света српска Царска Лавра манастир Хиландар (прим. прев.).

У овом писму ће се видети колико је далеко отац Серафим био далеко и од „фундаментализма“ и од синкретизма. Верски фундаментализам (верујући да ништа ван сопствене традиције не може бити истина) представља интелектуалну сатисфакцију за уске интелектуалне погледе на свет, док верски синкретизам (верујући да су свe традиције једнакe) задовољава само људе са површним погледима на свет. У избегавању обеју крајности, отац Серафим следи пут који за њега уопште није био интелектуално задовољавајући, јер je пут Истине такав сам по себи. Као што је и сам написао – „Када сам постао хришћанин ја сам добровољно разапео мој ум, a сви крстови које носим били су само извор радости за мене. Hисам изгубио ништа, a добио сам све. “

Садржај писма Oца Серафима Роуза
Драги Кен,
Соломонија (Ронда) је са мном поделила твоје скорашње писмо које си јој послао и током читања осетио сам у теби сродну душу којој би моје речи можда могле бити од користи.

…Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (при чему сада не говорим о улози Православља). Ревносно сам читао и проучавао све његове књиге које сам могао да пронађем; захваљујући његовом утицају сам студирао старокинески језик и постао решен да урадим за кинеску традицију оно што је Генон учинио за хиндуистичку; чак сам био и у могућности да се састајем и учим од истинског представника кинеске традиције (Џи Минг Шиена), тако да сам добро разумео на шта је он (Генон) мислио када је говорио о разлици између таквих аутентичних учитеља и универзитетских професора. Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве. Можда ће ти моје искуство бити од помоћи. Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам „изнад свих традицијa“, а истовремено, на неки начин веран свима њима; дубље сам ушао само у кинеску традицију јер je нико до тада на Западу није представио са потпуно традиционалног становишта. Када сам посетио Православну цркву, то је било само како бих упознао још једну од „традиција“ – знајући да су Генон и један од његових ученика (или један од његових ученика2) описали Православље као најаутентичнију хришћанску традицију.

Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг Православне цркве (руске цркве у Сан Франциску), па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у ниједном будистичком или другом храму; срце ми је дошапнуло да је ово мој дом и да сам коначно нашао оно што сам тражио… Ја нисам разумео значење свега овога, (мисли се на Фритјофа Шуона, прим. прев.). јер ми је начин службе био непознат, а и служба је држана на мени непознатом језику. Почео сам да присуствујем православним службама све чешће, постепено учивши језик и обичаје, али сам задржао моје основне геноновске идеје о свим аутентичним духовним традицијама.

Када сам почео да упознајем Православље и православце, нова мисао је почела да обузима мој ум – да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага и која се спознаје умом већ да је нешто лично, чак и Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем.

И тако сам срео Христа. Захвалан сам што ми је за приступање Православљу било потребно неколико година и нисам имао никакво емотивно узбуђење због тога опет је било због Геноновог утицаја, и то ми је помогло да одем дубље у Православље без успона и падова са којима се неки преобраћеници сусрећу када нису довољно спремни за нешто дубоко као што је Православље. Моје приступање Православној цркви је дошло у самом тренутку кад сам напустио академски свет и одустао од покушаја да пренесем кинеску традицију у западни свет. Мој кинески учитељ је такође напустио Сан Франциско непосредно пре овога, тако да је мој једини стварни контакт са кинеском традицијом, у Геноновом стилу нестао без трага, не оставивши ни нову адресу. Са љубављу га се сећам, али након што сам постао Православац видео сам колико је ограничено његово учење: он је говорио да ће кинеско духовно учење потпуно нестати из света ако комунизам истраје на власти у Кини. То показује слабост кинеске традиције, но, Православље које сам пронашао преживеће све и истрајаће до краја света, зато што у случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција; већ је оно човеку било предато од Бога.

Када погледам уназад са радошћу се сећам Ренеа Генона као мог првог правог учитеља у Истини, а ја само се молим да узмеш оно што је добро од њега и да не дозволиш да те његова ограничења свежу. Чак и психолошки, „источњачка мудрост“ није за нас западњаке од крви и меса; Православље је јасно традиција која нам је дата, а може се јасно пронаћи у западној Европи у првих десет векова, пре него што се десило отпадање Рима од Православља. Међутим, Православље није само једна у низу „традиција“, „преношење“ духовне мудрости из прошлости; већ је то Божја истина овде и сада – она нам даје непосредан контакт са Богом као што ниједна друга традиција не може да уради. Постоје многе истине у другим традицијама, како оних пренесених из прошлости када су људи били ближи Богу, тако и оних које су открили надарени људи из дубина својих умова; али је потпуна Истина само у Хришћанству, Божјем откривењу њега самог човечанству. Узећу само један пример: постоје учења о духовним обманама у другим традицијама, али не тако темељно пречишћена као она која су проповедали православни Свети Оци; и што је још важније, ове обмане које потичу од стране сила зла и наше пале природе су толико свеприсутне и тако темељне да нико није могао да им побегне осим ако је Бог љубави кога је открило Хришћанство био надохват руке да их избави од њих. Слично: хиндуистичка традиција учи многим истинама о крају Кали Југе; али онај ко само зна ове истине биће беспомоћан да се одупре искушењима тих времена, а многи који препознају Антихриста (супротност хиндуистичком Чакравартију) ће га, ипак, обожавати кад дође – само моћ Христа може дати срцу снаге да му се одупре.

Молим се за тебе да ти Бог отворити срце, а ти ћеш учинити све што можеш да Га упознаш. Тамо ћеш наћи срећу о којој раније ниси могао ни да сањаш; твоје срце ће се ујединити са твојим умом у препознавању правог Бога, и свака неистина за коју си икад чуо ће се изгубити. Молим се да ти Бог то подари! Слободно напиши све што ти је на памети или на срцу.

С љубављу, отац Серафим

Извор: Hieromonk Damascene – Christ the Eternal Tao, Appendix Two
Превод: Никола Димитријевић



Геополитика