Достојевски- одломци из романа

Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније - као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати... Не!"

Браћа Карамазов

___________________________________


Али боље да вам приповедам о другом мом састанку, лањске године, с једним човеком. Ту је била једна врло необична околност - заправо необична због тога што се јако ретко догађа оваква згода. Тај је човек, заједно с другима, изведен био једном на стратиште, те му је прочитана смртна осуда, да буде стрељан због политичкога преступка. Након двадесетак минута прочитали му и помиловање те му је досуђена друга казна. Али ипак, у размаку те две осуде, проживео је он двадесетак минута, или барем четврт сата, у несумњиву уверењу да ће за неколико минута нагло умрети. Силно сам волео слушати кад се сећам понекад својих тадашњих дојмова, И неколико сам га пута стао изнова запиткивати. Сећао се свега необично јасно и говорио је да никад неће ништа заборавити из тих часова.

Двадесетак корачаја од стратишта, око њега је стајао народ и војници, била су у земљу пободена три ступца, јер је преступника било неколико. Прву тројицу одвели су к ступовима, привезали их, навукли им смртну одору (дуге, беле огртаче), а на главе им понатицали беле капе, да не виде пушке; затим пред сваки ступ стала чета од неколико војника. Мој је знанац стајао осми на реду, требало је дакле с трећом групом да оде  ступовима. Свећеник с крстом обишао је све њих. Било је још пет минута живота, није било више. Говорио је да му се тих пет минута учинило бескрајним роком, силним богатством. Чинило му се, за тих ће пет минута проживети толике животе те не треба сада још ни да мисли на последњи тренутак, па је још и уредио штошта: израчунавао је време да се опрости с друговима, одредио за то две минуте, затим је још две минуте одредио да последњи пут помисли о себи, а затим да се последњи пут огледа око себе. Врло се добро сећао да је уредио баш то троје и да је баш тако израчунао. Било му је на смрти двадесет и седам година, био је здрав и јак; кад се опраштао с друговима, сећа се да је једному од њих задао прилично споредно питање и силно се занимао за одговор. Затим, кад се опростио с друговима, настале су оне две минуте што их је одредио да мисли о себи; знао је унапред о чему ће мислити: хтео је замислити, што год може брже и јасније, како је то: ево сад он јест и живи, а за три ће минуте бити већ нешто, неко или нешто - ко дакле? А где? Све је то мислио да реши за те две минуте! Недалеко била је црква и вршак јој се с позлаћеним кровом блистао на јарком сунцу. Сећао се да је силно упиљио очи у тај кров и у зраке што одсевају од њега; није могао да се отргне од тих зрака: чинило му се да су те зраке нова природа његова, да ће се за три минуте некако слити с њима ... Неизвесност и зазирање од тога новога, што ће бити и што ће одмах настати, били су страшни, али он вели да му ништа у тај мах није било теже него непрекидна мисао: »А што кад се не би умирало! Да ми је вратити. живот - каква би била бескрајност! И све би то било моје! Сваку бих минуту онда претворио у цео век, ништа не бих изгубио, сваку бих минуту срачунавао, ништа не бих протратио улудо! Говорио је да му се та мисао напокон преродила у толику пакост те је већ желио да га што брже устреле.
  Идиот

________________________________________

''...Како ви имате чудну нарав, Макаре Алексејевићу! Ви исувише све примате к срцу; због тога ћете убек бити најнесрећнији човек. Пажљиво цчтам сва ваша писма и видим да се ви у сваком писму мучите и бринете због мене, како никад о себи нисте бринули. Сви ће,наравно, рећи да имате добро срце, а ја кажем да је оно и сувише добро. Дајем вам пријатељски савет Макаре Алексејевићу. Ја сам вам захвална, веома сам вам захвална за све што сте за мене учинили; ја то све и те како осећам; помислите како ми је кад видим да ви и сада, после свих ваших невоља, којима сам ја била нехотицан узрок- да ви и сада живите само оним чиме ја живим: мојим радостима, мојим жалостима, мојим срцем! Кад човек све туђе прима к срцу, и кад тако дубоко у свему саосећа, онда није ни чудо што је најнесрећнији. Данас кад сте с посла досли к мени, уплашила сам се гледајући вас. Били сте тако бледи, преплашени, очајни; били сте изобличени- и све зато што сте се плашили да ми испричате о свом неуспеху, бојали сте се да ме не ожалостите, да ме не уплашите, а кад сте видели да се ја умало нисам засмејала, пао вам је камен са срца. Макаре Алексејевићу, не тугујте, не очајавајте, будите разумнији- молим вас, преклињем вас. Видећете да ће све бити добро, све ће се променити набоље; иначе ће вам бити тешко да живите вечито тугујући и патећи због туђе невоље. Збогом, пријатељу мој; молим вас, не брините сувише за мене." В.Д.

  Бедни људи

______________________________________

То је од речи до речи оно што ми је причао, уосталом, одавно већ, један лекар - примети старац. - То беше човек већ у годинама и несумњиво паметан. Он је говорио тако исто отворено као и ви, иако шалећи се, али шалећи се тужно; ја, вели, волим човечанство, али се чудим самоме себи: што већма волим човечанство уопште, тим мање волим поједине људе, то јест сваког засебно као појединца. У својим маштањима ја сам често - вели он - долазио до чудних мисли да служим човечанству, и ја бих можда пошао и на крст за људе кад би се то наједаред однекуд захтевало - а међутим, ни дана нисам кадар провести ни с ким у једној соби, знам то из искуства. Тек што се тај нађе близу мене, а већ његова личност гуши моје самољубље и стешњава моју слободу. За један дан сам кадар и најбољег човека омрзнути: једног зато што дуго за ручком једе; другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, вели, постајем непријатељ људи чим ме се они и најмање' дотакну. Зато се увек тако дешавало да што сам више мрзео људе појединце, тим је ватренија постајала моја љубав према човечанству уопште.

 Браћа Карамазови

___________________________________


"Кад је већ толико волиш, па зар не би могао пожелети да заслужиш њено поштовање? А ако желиш, зар немаш наде? Ето, ја малочас рекох да је за мене чудна загонетка: зашто она за тебе полази? Па премда не могу да одгонетнем, ипак ми је несумњиво да ту мора да има какав узрок разуман и довољан. У твоју љубав она је уверена; а јамачно је уверена да имаш и неких добрих особина. Друкчије не може бити! А што си сад рекао само још потврђује то. Јер ти, ето, и сам рече: како је нашла могућност да говори с тобом сасвим другим језиком но што ти се пре обраћала и говорила. Ти си сумњало и љубоморан, па стога и увеличаваш кад што неповољно приметиш. А већ, наравно, она не мисли тако рђаво о теби као што ти говориш. Јер иначе би значило да она свесно у воду или под нож иде тиме што се удаје за тебе. А зар би то могло бити? Ко би још свесно у воду или под нож срљао?"

Идиот

___________________________________



И ко зна (нико не може да гарантује) , можда се на овој земљи сав циљ коме човечанство тежи састоји једино у тој непрекидности процеса постизања тог циља, другачије речено- у самом животу, а не, у ствари, у циљу који, наравно, не може бити друго него два пута два су четири, то јест формула, а два пута два је четири, господо, није више живот, већ почетак смрти.Човек се, у најмању руку, увек плашио тог два пута два је четири, а ја га се и сад бојим... :?

Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али разум је ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности- а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим часкањем.

Записи из поџемља
____________________________

Да, неки пут се најдрскија мисао, мисао на први поглед немогућа, толико јако учврсти у глави да је човек најзад сматра као нешто остварљиво...И не само то: ако је та идеја у вези с неком јаком, страшном жељом, онда је човек, богами, сматра, на крају крајева, као нешто фатално, неизбежно, унапред одредђно, као нешто што никако не може да не буде, што се мора догодити. Може бити да је у вези са тим још нешто, некаква комбинација предосећања, неко необично напрезање воље, самоотровање својом сопственом мастом; или можда још нешто друго, не знам...

Ви знате шта је то што је мене прогутало. И пошто нема никакве наде , а у вашим очима сам нула, зато и говорим отворено: свуда видим само вас, а све остало ми је свеједно. Засто и како вас волим- не знам. Знате, ви можда уопште и нисте лепи? Замислите, ја уопште и не знам да ли сте ви лепи или не? Чак ни у лицу? Срце вам, сигурно, није добро, а да вам ум није племенит- и то је врло вероватно. (...)
Знате ли да ћу вас једног дана убити? Нећу вас убити због тога што ћу престати да вас волим, ни из љубоморе, него онако, просто ћу вас убити јер ме неки пут несто вуче да вас поједем."

"А знате ли да је, осим тога, и опасно да нас двоје сами шетамо. Мене је већ много пута неодољиво вукло да вас претучем, унаказим, удавим. И мислите ли да до тога неће доћи? Ви ћете ме довести до бунила. Тек ваљда нећу од скандала презати? Или од ваћег гнева? Шта се мене тиче ваш гнев? Ја волим без наде и знам да ћу вас после тога јос хиљаду пута више волети. Ако вас икад будем убио, мораћу, наравно, и себе да убијем; а ја себе колико је год могуће дуже нећу убијати, како бих тај неиздржљиви бол да будем без вас осећао што дуже. И знате ли још једну невероватну ствар: ја вас сваким даном волим све више, а то је такорећи немогуће."

Коцкар
______________________________



 ...што се, пак, тиче моје деобе људи на обичне и необичне, признајем да је она унеколико произвољна, али ја и не инсистирам на тачним бројчаним подацима.. Ја само верујем у своју главну мисао. А она се састоји у томе да се људи већ по природном закону уопште деле на две категорије: на нижу (на обичне), то јест, тако рећи на материјал који служи само за рађање себи сличних, и на људе у правом смислу, то јест људе који имају дара или талента да у својој средини казу нову реч.
Ту, разуме се, постоји бесконачно много подела, али личне црте обе категорије су довољно изразите: прву категорију, то јест материјал, уопштено говорећи, чине људи који су по својој природи конзервативни, уљудни, људи који живе у послушности и воле слушати.
По мом мишљењу, они су и обавезни бити послушни, јер то је њихова намена и у томе нема апсолутно ништа што би их понизило. Читава друга категорија гази закон, то су рушитељи, или су, судећи по њиховим способностима, наклоњени рушењу. Злочини тих људи су, разуме се, релативни и врло различити; у већини случајева, у веома разноликим изјавама, они траже обарање постојецћг у име нечег бољег. Али ако је једном од тих људи потребно због своје идеје прегазити и преко мртвог тела и крви, по мом мишљењу, он сам себи то може допустити - уосталом, све у зависности од његове идеје и њених размера - то имајте у виду...

... Прва категорија је увек - господар свог времена, а друга - господар будућности. Први одржавају свет и бројчано га умножавају; други покрећу свет и воде га циљу. И једни и други имају потпуно иста права на постојање.

Злочин и казна
______________________________

Тако је он мучио и дражио себе питањима, и то чак са неким уживањем. Уосталом, сва та питања нису била нова нити неочекивана, већ стара, болна, давнашња. Одавно се у њему сва ова садашња туга зачела, расла, купила се и у последње време сазрела и искристалисала се у виду страшног, суровог и фантастичног питања које му је измучило душу и ум, неодложно захтевајући решење…А сад га материно писмо ођедном поразило као гром. Било је јасно сад није требало туговати, страдати, пасивно размишљајући само о томе како су то неразрешива питања, већ неизоставно нешто учинити, и то одмах, што пре. Треба се пошто-пото одлучити на шта било, или се савим одрећи живота. Послушно примити судбину онаква каква је, једном заувек, и угушити у себи све, одричући се сваког права да радиш, живиш и волиш.

_____________________________
Не може човека свако да увреди.
...Једино се то можда може објаснити тиме да није била при себи кад је то учинила, то јест не у оном смислу како нам тврде адвокати за своје убице и лопове, него под оним снажним дојмом који, ако је жртва безазлена, овлада њоме кобно и трагично.


Твоја је Мисао била она и глупа, док је у теби - увек дубља, а кад је изрекнеш, смешнија је и непоштенија. Једино је код неваљалих људи који само лажу сасвим обратно.


Ама, потајна спознаја о моћи кудикамо више годи од јавне власти Да сам богаташ који има на стотине милиона, чини ми се да би уживао баш у томе да носим најстарије одело и да људи мисле да сам најгори кукавац који само што не просјачи, да ме гурају и презиру: мени би била довољна сама спознаја.

____________________________________


Има људи који у својој пргавој увређености налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него не увређени."