ЈУКИО МИШИМА: СУНЦЕ И ЧЕЛИК
И светлост се још шири и људи славе дан. Ја се клоним сунца и бацам душу у тамни бездан. Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба бруј у снопу мојих нерава! Непријатељство према Сунцу је било моја једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јејтса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо. У то време дела написана или представљена публици била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била далеко мање естетска од моје. У та времена, да би се заиста заслужио углед, морала се изложити густа, збијена, не лака тмина. Према тој тмини чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо. Мал...
Коментари
Постави коментар