ЈУКИО МИШИМА: СУНЦЕ И ЧЕЛИК

И светлост се још шири и људи

славе дан.

Ја се клоним сунца

и бацам душу

у тамни бездан.



Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба бруј у снопу мојих нерава!

Непријатељство према Сунцу је било моја једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јејтса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо.

У то време дела написана или представљена публици била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била далеко мање естетска од моје. У та времена, да би се заиста заслужио углед, морала се изложити густа, збијена, не лака тмина. Према тој тмини чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо.

Мало-помало, почех да сумњам у ноћ, у коју сам полагао толико поверења током рата; почех да наслућујем како би једног дана и ја могао да се придружим поклоницима Сунца. Можда ће тако бити. А ако ће заиста тако бити, питао сам се тада, није ли моје упорно непријатељство према Сунцу и велики значај који сам поклањао мојој малој, личној, ноћи, друго до жеља да се следи стадо?

Имао сам утисак да су сви они људи који су се препуштали ноћним мислима имали, без изузетка, суву и тамну кожу, опуштену трбушину. Целу једну епоху они су настојали да обавију широким мраком ноћи идеја, одбијајући све изразе Сунца које сам ја видео. Одбијали су и живот као и смрт, како сам их ја видео, пошто је у животу, као и у смрти, Сунце имало свој удео.

Године хиљаду девет стотина педесет друге, на горњој палуби брода којим сам први пут кренуо изван Јапана, први пут сам пружио Сунцу руку помирења. Од тога дана, од Сунца се више нисам могао одвојити. Сунце се придружило основним правцима мог живота. Лагано је преплануло моју кожу, означивши ме припадником неке друге расе.

Неко може да примети да мисли суштински припадају ноћи и да литерарно стваралаштво има потребу за грозничавом тмином ноћи. И заиста, ја тада још увек нисам био изгубио стару навику да радим до касно у ноћ и да се окружујем особама чија је кожа недвосмислено сведочила о њиховој ноћној мисли.

Но, зашто људи увек треба да истражују дубину амбиса? А и мисли - зашто - увек морају да се попут олова спуштају доле? Зар не би било могуће да мисли промене правац и да се успињу све више, ка површини? Зашто би та површина, која обезбеђује постојање човека у простору, морала бити препуштена толиком презиру, на ћудљиву милост и немилост чула? Ја нисам могао да прихватим законе који су владали покретом мисли: сваким продором у дубину она се излагала нестанку у невидљивим амбисима, а када је циљала висинама излагала се губљењу у исто тако невидљивим, бескрајним небесима, неправедно занемарујући телесни облик.

Ако је закон мисли да како горе тако и доле истражује дубину, чинило ми се посве нелогично да људи не открију одређену дубину „површине”, дубине те виталне границе која јамчи наш облик и посебност, одељујући нашу унутрашњост од наше спољашности?

Сунце је привлачило, скоро повлачило за собом моје мисли из њихове ноћи унутрашњих осећања, из набреклих мишица прекривених препланулом кожом. И налагало ми је да саградим нов, темељни дом у коме ће мој ум живети у потпуној безбедности, успињући се, све више, ка површини. Тај дом били су: блистава препланула кожа и снажни, јако затегнути мишићи. Дошао сам до уверења да управо зато што је захтеван један такав дом, осредњи интелектуалац није успевао да се свикне на мисао усмерену облицима и површини.

Из те ноћне визије, производа унутрашњих, болесних органа, обриси се појављују скоро пре него што заинтересовани може да схвати одакле прво долазе: из саме визије или из унутрашњих органа као први, слаби симптоми болести. Ипак, у далеким, за око невидљивим скровиштима, тело лагано ствара и управља своју мисао. С друге стране, у односу на свима доступну површину, ако тело треба да ствара идеје и влада својим идејама, онда обука тела мора да претходи вежбању мисли.

За мене, потреба да извежбам своје тело могла је бити предвиђена од тренутка када сам први пут осетио привлачност дубине површине. Био сам свестан да су мишићи били једина ствар која је могла оправдати једну такву идеју. Ко поклања пажњу једном остарелом теоретичару физичке културе? Могла би се чак и прихватити вербална играрија ноћних мисли бледуњавог интелектуалца у његовом скромном кабинету, али шта може бити бедније и мрскије од његових уста која говоре било у похвалу или у покуду тела? Био сам у тој мери упознат са бедом тог типа да сам једног дана, скоро изненада, одлучио да стекнем потпуно моју, широку мускулатуру.

На овом месту желео бих да упозорим на чињеницу да је све то, као што се види, било плод мог „ума”. Као што мишићи које сматрамо непослушним, кроз физичку вежбу постају спремни, на исти начин се умним вежбама може извршити аналогни преображај. И тело, као и ум, наклоњени су аутоматизму по једној урођеној и неизбежној тенденцији која се може сматрати природним законом; али ја сам већ био искусио да се и велика бујица може скренути копањем малог канала.

Ево другог примера заједничких врлина нашег тела и ума: тенденција да одмах стварају један њихов универзум, један њихов „лажни ред”, сваки пут, и у извесном посебном моменту када овладају неком изузетном идејом. Премда оно што се дешава, у ствари, представља неку врсту мртве тачке, то се доживљава као да показује експлозију бујне, центрипеталне активности. Та делатност тела и ума, који стварају сопствени универзум у малом и за кратко време - није друго до илузија. Ипак, пролазно осећање среће у људском животу дугује много управо таквој врсти „лажног реда”. Тиме се живот штити пред хаосом који га окружује, попут јежа што се затвара у непробојно, бодљикаво клупко.

Тада се за мене појавила могућност да срушим једну врсту „лажног реда”, стварајући уместо ње другу врсту, да упутим ка самом себи ту формативну функцију чврстине и да је преуредим у смислу који одговара мојим циљевима. Одлучих да ту идеју одмах спроведем у дело. Ипак, пре него „идеја”, звао бих је новим поводом који ми је Сунце пружало, свакодневно.

Нађох се тако пред масама челика: тешке, чврсте, хладне, као да је у њима још увек била згуснута суштина ноћи.

Тог дана је почела моја присност са челиком, која ће трајати целу следећу деценију.

Природа челика је чудна. Приметио сам да је повећање тежине челика имало за последицу принцип теразија: тиме се повећавала и маса мишића на другом тасу теразија, као да је дужност челика била да управо одржава тачну равнотежу.

Корак по корак, и особине мојих мишића почеле су да се све више приближавају особинама челика. Опазио сам да је тај лагани развој био веома сличан оном васпитном развоју који интелектуално уобличава мозак хранећи га све тежим проблемима. И пошто је у томе визија класичног идеала тела била стално присутна као модел и коначни циљ, сам поступак је веома подсећао на класични идеал васпитања.

Али од то двоје, шта је заиста личило на друго? Зар се већ нисам служио речима у настојању да имитирам класични физички тип? По мени, лепота се увек повлачи од плена: једино што сматрам значајним је оно што је некад постојало или што би требало да постоји. Својим бескрајно разноврсним и мистериозним поступцима, челик је успостављао класичну равнотежу коју је тело почело да губи, реинтегришући тело његовом природном облику: облику који би требало увек да има.

Премда су још увек витални елементи тела, снопови мишића су постали, у ствари, непотребни у савременом животу; са практичне стране гледано они су, наравно, сувишни; развијена мускулатура је за већину људи исто тако сувишна као и класично образовање. Постепено, мишићи су постали нешто блиско класичној Хелади. Ускрснуће мртвог језика захтевало је челичну дисциплину; да би се тишина смрти преобратила у говор живота, помоћ челика је од суштинског значаја.

Челик ме је верно научио подударностима између духа и тела: тако ми је изгледало да слаба осећања одговарају млитавим мишићима, да сентиментализам одговара обешеном трбуху, а преосетљивост једној бледој, надражљивој кожи. Мислио сам да рељефни мишићи, увучен, затегнут стомак и чврста кожа одговарају неустрашивом, борбеном духу, снази једног неумољивог суда и кршној грађи тела. Желим одмах подвући да то не важи за обичне људе. Чак је и моје ограничено искуство довољно да би ми пружило безброј примера бојажљивих духова прекривених снажним мишићима; али, као што сам већ опазио, речи су долазиле пре мишића, тако да су неустрашивост, неумољивост, кршност и сви ти амблеми етичког карактера сажети у речима, имали потребу да се изразе у спољним, телесним знацима. Рекох себи да из тог разлога морам да се кроз неку врсту васпитног развоја наоружам свим тим физичким особинама.

Иза васпитног развоја се скривала друга, романтична замисао. Тај романтични покрет, скривена струја у мени од самог детињства и која је имала смисао само као разарање класичног савршенства - лежала је унутра, у очекивању. Као што је теми увертире неке опере суђено да се касније понавља током целог дела, тако је и тај романтични покрет био за мене један коначни модел пре него што сам уопште могао да га делом изразим.

Посебно сам гајио романтични покрет према смрти, али сам за средство истовремено захтевао једно апсолутно класично тело. Кроз осећај судбине веровао сам да се искључиви разлог неизвршивости мог романтичног покрета смрти оснива, у ствари, на ужасно једноставној чињеници да ми недостају неопходне физичке врлине. За племениту смрт биле су неопходне снажна трагична структура и скулпторска мускулатура. Свако упоређење између слабих, млитавих мишића и смрти - изгледало ми је немогуће, неумесно. Са осамнаест година, чезнући за одласком из живота, осећао сам се недостојним тог пута. Укратко, нисам имао мускулатуру доличну трагичној смрти. Чињеница да ми је управо моја телесна неподобност за рат омогућила да га преживим, дубоко је вређала мој романтични понос.

Уз све то, те пуке интелектуалне гимнастике биле су не друго до прелудиј једног људског живота који до тог тренутка ништа значајно није учинио. Једнога дана, морао сам нешто створити или уништити. У том се моменту појављује челик: челик ми је осветлио пут. У тачки у којој су многи људи задовољни степеном културе до ког су могли досећи, требало је да откријем да ми је интелект - далеко од тога да буде само једно неутрално културно добро - у ствари био подарен искључиво као оружје, као средство опстанка. Стога се физичке дисциплине, које су потом постале неопходне за мој опстанак, могу у извесном смислу упоредити са начином на који се једна особа, чије је тело било једини облик живота, баца, френетичним надирањем, ка интелектуалном образовању, у тренутку када је младост већ на самртном одру.

Челик ме је научио многим и различитим стварима. Челик ми је подарио нову и у потпуности различиту врсту спознаје: спознају у коју ме ни књиге нити искуство света нису могли упутити. Открих да су мишићи били утолико снага уколико облик и да је сваки мускуларни сноп мистериозно одговоран за правце у којима извршава своју снагу, као да су мишићи светлосни зраци телесног облика.

Од овог концепта облика ништа се боље није могло сложити са дефиницијом уметничког дела коју сам дуго гајио: облик налаже снагу а концепт органско дело чији се светлосни зраци шире у свим правцима.

Мишићи које сам тако створио били су истоветно и истовремено једноставно постојање и уметничко дело; имали су, такође и, парадоксално, апстрактну природу. Њихова једина, фатална мана била је нераздвојива испреплетаност са жилама животних процеса, тако да су они, као и сам живот морали опадати са животом.

Али када речи постану посебне и људи почну да их чак и неприметно употребљавају на лични и посебан начин, тада отпочиње њихов преображај у уметност. И управо речи те врсте се сручише на мене као рој инсеката, загосподаривши мојом личношћу, са жељом да ме поробе. Ипак, упркос пљачки непријатеља, окренух њихову универзалност, као оружје и слабост истовремено, против њих самих, те сам на известан начин успео да речи употребљавам ради универзализације моје персоналности. Али тај успех је суштински био у супротности са пореклом и првим развојем речи; он је уследио из чињенице да сам ја био различит од осталих. Заиста, ништа није чудније од егзалтације вербалних уметности. На први поглед изгледа као да се оне напрежу да буду универзалне; међутим, оне, уствари, настоје, суптилно, да издају темељну дужност речи, дужност универзалне употребљивости. Егзалтација индивидуалног стила у литератури је управо једна таква издаја. Епске поеме давних времена можда су изузетак, али је зато свако литерарно дело са именом аутора у заглављу не друго до „перверзија речи”.

Азурно небо које сви видимо, мистериозно азурно небо коме на истоветни начин прилазе сви носиоци реликвија на процесији, да ли оно може бити описано речима!?

Као што сам већ раније рекао, ту су почивале моје најдубље сумње; и насупрот томе, оно што сам нашао у мишићима кроз челик било је рађање тријумфа типског: тријумф спознаје да је један једнак другима. Корак по корак, како је неумољива тежина челика огољавала моје мишиће њихове индивидуалности и оригиналности, који су били последица дегенерације, и како су се они постепено развијали - мислио сам да мишићи морају почети да попримају универзални изглед до оне тачке где ће се подударити са општим типом и где престаје свака индивидуална разлика. Тако досегнута универзалност не би могла бити подложна ни личној декаденцији, нити издаји. То је у мојим очима била њена најпожељнија врлина.

Осим тога, ти тако наочити мишићи, тако рељефни под додиром, почели су да попримају једну својствену, апстракну врлину. Мишићи, чија је посебна суштина управо некомуникација, теоријски, не би требало да поседују апстрактне врлине својствене средствима комуникација.

Па ипак...

Једног летњег дана, загрејан вежбама, освежавао сам мишиће на свежем лахору који је улазио кроз отворен прозор. Зној, као да је, зачаран, нестаде, и свежина проже површину мишића као дах ментола. Тренутак касније био сам ослобођен осећања постојања мишића; и на исти начин на који речи, са својим апстрактним дејством, могу здробити конкретни свет до те мере да нам изгледа да и саме речи никада нису постојале - моји мишићи су у том моменту здробили нешто у мом бићу, што је било као да и сами мишићи исто тако никад нису постојали.

Шта су они то здробили?

То је био осећај постојања у који нормално, премда млако, верујемо; тај осећај мишићи су, дробећи га, преобразили у неку врсту кристалног осећања моћи. На то мислим када говорим о њиховој „апстрактној природи”. Као што ми је то челик, коме сам се обраћао, упорно указивао, однос између челика и мишића је био међузависан: веома сличан односу који постоји између нас самих и света. Укратко, у истој и тачној мери у којој осећај постојања (због чега снага не може бити снага без предмета снаге) представља основни однос између нас и света - ми зависимо од света и ја зависим од челика. И тачно као што мишићи попримају све више сличности са челиком, тако и нас свет уобличава. И премда челик и свет не могу имати неки смисао сопственог постојања, једна залудна аналогија, наводи нас, ненамерно, на илузију да га имају. У противном, осећали бисмо се немоћним да владамо нашим сопственим смислом постојања и Атлас би, на пример, био наведен да мало-помало, глобус на својим плећима почне да сматра нечим блиским себи. Зато наш смисао постојања трага за неким предметом и може живети једино у једном лажном свету релативности.

Прилично је тачно да сам при подизању одређене тежине челика био спреман да верујем у своју снагу. Знојећи се и дахћући напрезао сам се да освојим извесни доказ моје снаге. У то време, та снага је припадала мени и такође челику. Мој смисао постојања се осмишљавао самим собом.

Ипак, далеко од челика, моји мишићи као да су падали у апсолутну осамљеност; њихови набрекли обриси нису били друго до зуби, створени да се ухвате у зупце са челиком. Прође свежи лахор, зној нестаде, а са њима, у нежном ваздуху ишчезну и постојање мишића. Па ипак, они су управо у том тренутку извршили своју суштинску дужност, дробећи, невидљивим робусним зубима, тај релативни и неодређени осећај постојања уместо кога су успостављали један нов, мистериозни осећај моћи, кристалан, неупоредив: он није захтевао неки предмет. Ни мишићи нису више постојали. Био сам прожет осећањем снаге, кристалним колико и лаким.

У том чистом осећању снаге, које ниједна књига и ниједна интелектуална анализа не могу објаснити, није чудно да сам могао открити истинску супротност речи. И заиста, постепено, то ће постати упориште целокупне моје мисли.

Током тог истог периода, какав је био мој однос према речима? Од мог стила већ сам био створио нешто што је истовремено било својствено и мојим мишићима: стил је постао гибак и слободан; ослободио сам га сваког ласкавог улепшавања. Међутим, „мускуларни” орнамент је био брижљиво сачуван: наиме, онај орнамент, који премда више није у употреби у модерној епохи, ипак још изгледа, као и увек, неопходан, са циљем престижа и отмености. Нисам имао склоности нити за стил чисто функционалан нити за стил искључиво сензуалан. Упркос томе, био сам на једном усамљеном, личном острву. Као што је моје тело било изоловано, тако је и мој стил додиривао сферу херметичности. Био је то стил који није привлачио већ је, напротив, одбијао. Више него ичем другом, био сам посвећен отмености, премда ту врлину мој стил није морао увек имати. Мој идеални стил је морао имати свечану лепоту глатког дрвета,, на улазу у дом самураја, у једном зимском дану.

У мом стилу, ако то заиста треба истаћи, постепено сам се удаљавао од моде тренутка. Богат антитезама, заоденут тешком и античком свечаношћу, њему није недостајала и извесна племенитост; али је свуда одржавао исти церемонијал, свуда исти, озбиљни ход, на пример, прелазећи неку туђу спаваћу собу, свуда исти ритам. Попут неког отменог ратника он је корачао истурених груди, забачених рамена, презрив према држању других, због њиховог начина клањања, седења и, нека ми Небо опрости, због љуљања њихових кукова.

Природно, знао сам да постоје извесне истине у овом свету које човек не може видети ако не исправи своје држање. Али такве истине се могу препустити другима.

Негде у себи припремао сам уједињење уметности и живота, стила и етоса акције. Ако је стил био сличан мускулатури и узорима држања, његова дужност је била, природно, да обузда хирове имагинације. Свака истина која би се могла сматрати последицом – није ме се тицала. Нити ме је имало бринуло што су страх и ужас од збрке и неодређености претили мом стилу. Решио сам да бирам само једну посебну истину, избегавши да стремим некој општој истини. Нисам познавао заморне и ружне истине. Кроз процес дипломатске селекције у духу, настојао сам да надвисим морбидне утицаје које на људе врши њихова попустљивост према имагинацији. С друге стране, било је наравно опасно потцењивати или игносрисати њен утицај. Никад се није знало када те нездраве снаге једне невидљиве имагинације могу кренути у подли атак на добро утврђену тврђаву стила. Дању и ноћу, бдео сам на стражи на њеним бедемима. С времена на време, један црвени пламен би светлуцао као знак у бескрајној, тамној равници која се ширила испред мог погледа кроз ноћ. Уверавао бих себе да је то нека ватра. Потом, као што се муњевито појавиљивао, пламен је исто тако и ишчезавао. Као одбрану и оружје против имагинације и њој својствене осећајности имао сам стил. Оно што сам захтевао од свог стила била је напрегнутост ноћне страже, како на копну тако и на мору. Више од свега презирао сам пораз. А постоји ли гори пораз од оног у коме смо изнутра нагрижени и учмали услед дејства киселина секреције осећајности, све док се на крају, тим путем не изгубе сопствене ознаке, док се не расточимо и растопимо или док исто то не погоди друштво у коме живимо и у коме тако мењамо сопствени стил да бисмо се прилагодили?

Сви знају да понекад, прилично иронично, ничу ремек-дела усред таквог пораза, усред смрти духа. Премда сам се могао повући за један корак и признати да су та ремек-дела победе, знао сам, напротив, да су те победе постигнуте без борбе, победе неизборене једном посебном врстом уметности. Ја сам, међутим, тражио управо борбу као такву, без обзира на исход. Нисам могао разумети пораз, а још мање победу без борбе. Истовремено, чак сам сувише добро познавао варљиву природу сваке врсте сукоба у уметности. Ако сам хтео борбу, осећао сам да морам предузети офанзиву на пољу изван уметности; у уметности, морао сам бранити своју тврђаву. Требало је бити смели бранилац у уметности и врсни борац изван уметности. Циљ мог живота је био да освојим све атрибуте самураја. Током послератног периода, када су све традиционалне вредности биле изврнуте, често сам мислио и другима откривао да је управо више него икад то моменат за оживљавање античког, нипонског идеала спајања књижевне и борилачке вештине, уметности и акције. Након извесног времена моји интереси су изгубили из вида тај посебни идеал. Потом, док сам постепено од Сунца и челика учио тајну гоњења речи телом (а не тела речима), два су пола у мени почела да се уравнотежују те је генератор мог ума, ако се тако може рећи, склизнуо са монофазне на двофазну струју.

Усвајајући два супротна елемента (два елемента која су алтернативно протицала у супротним смеровима), ум је пронашао систем који је одавао утисак још ширег процепа у персоналности, или је, у пракси, сваког тренутка стварао виталну равнотежу кроз њено рушење и обнављање. Усвојити двоструку поларност и прихватити контрадикцију или сударе: то је била моја мешавина „уметности и акције“.

Чинило ми се да, на тај начин, моја стара наклоност за све оно што се противи литерарним канонима почиње да даје плодове. Принцип мача, како је изгледало, претпостављао је чак и у савезу са смрћу не песимизам и немоћ већ, напротив, несавладиву енергију: свет физичког савршенства и вољу за борбу.

Ништа мучније до успети то одвојити од принципа литературе. У литератури, смрт је под наџором али, истовремено, она се употребљава као покретачка снага намењена стварању залудних маштарија. Ту се живот чува као причува, сливен у тачној мери са смрћу, обрађиван у рукавицама, расипа кроз уметничка дела која садрже магично и вечно трајање. Могло би се рећи да акција вене у пупољку; литература је бесмртни цвет. А сваки бесмртни цвет је наравно - вештачки цвет.

Слити уметност и акцију је исто што и ујединити цвет који вене и цвет који никад не вене: измешати у једној личности две најопречније тежње човечанства, уз одговарајуће снове извршења тих тежњи. Какав је онда исход?

Да бисмо се у потпуности зближили са тим двема идејама, од којих, ако је једна истинска друга мора бити лажна, и да бисмо у потпуности спознали њихове изворе и мистерије - треба потајно распршити крајње снове једне, који се односе на другу. Када акција саму себе сматра реалном а уметност лажном, она уводи ту лаж под свој ауторитет, који тиме добија коначно јемство истине; надајући се некој користи од лажи, она је ставља на рачун својих снова. Тим путем се долази до стварања епских поема. С друге стране, када уметност себе сматра реалном а акцију лажном, та лаж се посматра као крајња тачка уметничког света фантазије; она мора схватити да лаж не подржава њену смрт, да је реалност смрти с напором дошла иза реалности сопствене сфере. Та смрт је ужасна смрт: то је смрт која пада на људско биће које никада није живело. Ипак, у крајњој консеквенци, оно бар може сањарити о постојању у свету акције (лажи) једне смрти која је смрт других а не њена. Распршавањем ова два крајња сна ја циљам на спознају две скривене истине: цвет лажи сниван од човека акције није ништа друго до један вештачки цвет; смрт, подржана од лажи којој уметност тежи, не пружа никакву посебну благодет. Укратко, двоструко приближавање запречава сваки пут спаса кроз снове: две тајне, које се не би смеле суочити, претражују једна другу унутар тела, које се томе не може супротставити, крах коначних принципа живота и смрти мора бити прихваћен.



*



Ипак, где су разлике? Ако су најдубљи извори морбидне имагинације - оне похотне, ноћне имагинације која нагони на препуштање страстима сензуалности - ако су један и сви извори у смрти, како се таква смрт може разликовати од херојске смрти? Шта одваја херојску смрт од декадентне смрти? Двоструко, сурово одбијање спасења доказује да су оне коначно једнаке и да литерарна етика и етика акције нису ништа друго до поетски напори отпора против смрти и заборава.

Разлика се може појавити у облику постојања или непостојања идеје части, постојања или непостојања формалне естетике смрти која иде у корак са смрћу; другим речима, у трагичној природи приближавања смрти и лепоти тела усмереног својој пропасти. Тако, где год је нека лепа смрт, људи су осуђени на неједнакост степена среће одмерених према неједнакости и степенима среће одређених самим рођењем, премда је та неједнакост данас замрачена чињеницом да је у модерном човеку ишчезла жеља античких Хелена да живе „у лепоти” и да умру „у лепоти”.

Зашто би човек морао бити придружен лепоти само кроз херојску, трагичну смрт? У нормалном животу, друштво врши будан наџор како људи не би узели учешћа у лепоти; физичка лепота мушкарца (када се посматра као „предмет” у себи, без посредника) презрена је, а професија мушког глумца (која подразумева трајност оног „бити виђен”) далеко је од тога да буде заиста поштована. Једно строго правило се успоставља када су у питању људи: у нормалним околностима човек не сме допустити да буде објективизиран; он може бити објективизиран само кроз супремну акцију која је, претпостављам, моменат смрти, моменат у коме су допуштени лепота предмета и оно „бити виђен” а да чак и нисмо заиста виђени. Таква лепота је лепота „ескадриле самоубица” којој се признаје не само лепота у духовном већ и у ултрахеројском смислу. Поред тога, у овом случају је неопходна покретачка сила, односно херојска акција чији интензитет превазилази могућности обичног смртника, тако да „објективизација” без покретачке силе овде није могућа. Ма колико пуке речи могу да се приближе овом моменту супремне акције, која делује као водитељка лепоти, оне тај моменат не могу досећи више него што неко летеће тело може да досегне брзину светлости.

Али, оно што овде настојим да опишем није лепота. Говорити о лепоти, значи ићи у „дубину”. Није то била моја намера: оно што сам настојао да учиним јесте да унапред припремим један велики извор идеја, као коцке од најтврђе слоноваче, и да ограничим дужност сваке. Потом сам открио да највеће дубине имагинације почивају у смрти. Не обзирући се на неопходност припремања одбране против узурпације имагинације, можда је било сасвим природно да сам ја морао зачети идеју о обртању те имагинације (која ме је тако дуго мучила) против ње саме, преображујући имагинацију у нешто што сам могао употребити као оружје противнапада. У погледу уметности, као такве, мој стил је већ био саградио утврђења, овде, тамо, свуда, и већ је са успехом одолевао узурпацији имагинације. Ако сам желео припремити један такав противнапад, он се морао одвијати у било ком пољу изван уметности. Више од било чега другог, управо то ме је покренуло ка идеји самурајског пута.



*



Да би се то остварило, неопходне су вежбе тела, снага, борбеност и технике борбе. Њихов развој би се могао поверити истом типу метода који је раније служио развоју имагинације. Зар имагинација и уметност мачевања нису исто, јер су технике гајене дружењем са смрћу? Поред тога, обе су биле такве технике које су све већом сензибилношћу водиле све ближе смрти. Сад потпуно разумем да ме је та врста задатка, у коме је глачање имагинације значило исто што и чишћење мача, дуго времена привлачила са дистанце; и само због слабости или кукавичлука нисам му пришао.

Имати пред собом, дан за даном, исту идеју смрти, усредсредити сваки тренутак на неизбежну смрт, убедити себе да и најгора наслућивања коинцидирају са сопственим сном славе... ако је то било све, онда је то било довољно пребацити у свет тела оно што сам дуго чинио у свету духа.

Већ сам открио са колико пажње сам се припремао да прихватим једну тако одлучну промену, спреман да је прихватим у сваком моменту. У мени се већ одомаћила теорија по којој се свака ствар може обновити. И пошто је већ изгледало јасно да тело, привидно заробљено временом у свом развоју и паду, корак по корак, може бити обновљено, није било нимало чудно да сам у себи зачео и идеју да се и само време може обновити.

Идеја да време може бити обновљено за мене је значила да лепа смрт, коју сам раније избегавао, постаје могућа. Чињеница да сам током последње деценије изучио снагу, бол, борбу и освајање самог себе - била је вреднија од свега осталог: добио сам храброст да све то примам радосно. Почео сам да сањам о својим самурајским способностима.

Све што нам је остављено „на слободу избора” је само избор метода који треба испробати онда када будемо стављени лице у лице пред ону празнину у прогресији времена, у интервалу очекивања „апсолута”. На један или други начин, ми се морамо припремити. Да та припрема има смисао „спиритуалног развоја”, избија из саме жеље која се у већој или мањој мери крије у свим људским бићима, из жеље да се само биће, премда без успеха, обликује према узору слике „апсолута” који ће доћи. Можда је најприроднија и најдостојнија међу свим жељама управо та жеља да и тело и дух, једнако, досегну сличност са апсолутом.

Таква намера се по правилу окончава потпуним неуспехом. Ма колико може бити дуга и интензивна физичка вежба, тело фатално иде, корак по корак, ка декаденцији; ма колико да се нагомилавају вербалне акције, дух неће спознати циљ. Пошто је већ изгубио осећај за континуитет живота, услед циља који му сваког тренутка намећу речи - дух није више у могућности да спозна један истински циљ. „Време” је непосредно одговорно за ту патњу и неуспех; ипак, премда веома ретко, исто то време потпомаже и спасава намеру. Ту почива мистериозно значење једне преране смрти којој су Хелени жудели, као знаку наклоности богова.

У сваком случају, ја сам већ био изгубио оно јутарње лице које је само младости својствено: лице које се и из најдубљих понора напора ноћи помаља свеже и живахно, да би дисало на површини, у зору. Нажалост, наивна навика да се излаже сопствено лице заслепљујућој светлости зоре, у многих особа опстаје све до краја живота. Навика остаје - лице нестаје. И пре него што то приметимо, право лице је опустошено немиром и осећањима. Не примећује се да оно са напором вуче за собом напоре претходне ноћи, као какав тежак ланац; не увиђа се вулгарност излагања таквог лица зрацима сунца. Тако људи губе мушкост.

Једном изгубивши природну блиставост младости, мушко лице ратника зато мора постати маска: та маска мора бити брижљиво уобличена. Војска то јасно истиче. Јутарње лице команданта је такво да јасно говори људима; лице у коме други могу одмах препознати критеријум акције која предстоји. То је било једно оптимистичко лице, способно да прикрије приватни умор личности, способно да упркос чак и очајању личности, улије храброст другима. Стога је то била маска, препуна енергије, која је одбијала и стресала са себе ружне снове претходне ноћи. То је било и једино лице којим су људи дугог живота могли учинити чин послушности јутарњем сунцу. Зато ме је лице интелектуалца, чија је младост прошла - испуњавало ужасом; било је ружно и непромишљено...

Будући да сам се од почетка мог литерарног рада интересовао за методе способне више да ме скрију него открију, изненадила ме је дужност униформе у војсци. Управо као што је мишица најбољи прекривач невидљивости за речи, најбољи прекривач невидљивости за тело је униформа. Ипак, војничка униформа је тако скројена да не пристаје неком усахлом телу или избаченом трбуху. Персоналност, нивелисана униформом, имала је изузетну једноставност и јасне врлине. У очима других човек који носи униформу постаје зато и једноставно, ратник. Било какви били његова персоналност и његове интимне мисли, био он сањалица или нихилиста, великодушан или шкрт, ма колико био дубок амбис прљавштине испод те униформе, ма колико он био жртва вулгарне амбиције - он је још увек, био и остао, једноставно, борац. Пре или касније, униформу ће пробушити метак и она ће бити умрљана крвљу; у том погледу, она је изузетно добро пристајала једној посебној врлини мишића због чега је самопотврда непоколебљиво означавала самоуништење.



*



... У војсци ништа не привлачи више од саме чињенице да је и најбаналнија дужност, у крајњој анализи, еманација нечег далеко племенитијег и славнијег, повезана, на известан начин, са самом смрћу. Књижевник мора да напабирчи своју славу остацима које налази у себи, са којима је присан у најмањим појединостима, и које поново мора да гланца да би их изложио публици. Увек нас зову два различита гласа. Један долази изнутра, други споља. Овај последњи је свакодневна дужност. Ако се део духа који одговара дужности подудари са унутрашњим гласом, досеже се супремна срећа.



Више од било чега заједничка патња је крајња супротност вербалном изразу. Ни најснажнији Њелтсцхмерз* који се из срца усамљеног писца истрже до небеса посутих звездама као циркуска шатра - није у стању да створи заједничку патњу. Ма колико вербални израз био у стању да изрази задовољство или тугу, он ипак не може изразити заједничку патњу; ма колико идеје могу лако запалити пламен среће, само тела, у истим околностима, могу доживети заједничку патњу.



Само кроз групу, делећи патњу са друговима, разумео сам да тело може досећи онај супремни животни врх до кога сама индивидуа никад не може допрети. И да би тело досегло тај врх где се назире божанско, било је неопходно уништити индивидуалност. Била је такође неоправдана и трагична врлина групе: она врлина која је стално подстицала групу из искушења клонулости и обамрлости, водећи је ка све вишој заједничкој патњи и самим тим ка смрти, јер је смрт коначна патња. Група мора бити отворена према смрти: што наравно значи да мора бити заједница самураја.

Кроз бледу светлост зоре трчао сам испред групе. Био сам го, до појаса, у леденом ваздуху, а око чела носио сам памучни завој са црвеним, сунчаним симболом. Кроз заједничку патњу, повике узајамног подстицања, кроз заједнички корак и хор гласова, осећао сам како избија, као зној што ми је лагано прекривао кожу перлама, осећао сам како избија она трагична врлина, потврда јединства. Био је то дрхтави пламен тела на оштром лахору, могло би се рећи, пламен племенитости. Осећај подвргавања тела једном циљу давао је мишићима нову виталност. Били смо сједињени у потрази за славом и смрћу; то више није било само моје лично трагање.

Удари срца преносили су се на групу; делили смо исти, брзи пулс. Самосвест је била већ далека, као и удаљена бука града. Ја сам им припадао, они су ми припадали: заједно се стварало једно одлучно „ми”. Припадати: постоји ли жешћи облик живота? Наш мали круг јединствености био је средство за суочавање оног широког, далеког и звезданог круга јединствености. И предвиђајући да је том подражавању трагедије (на исти начин као и мојој уској срећи) суђено да се распрши на ветру, да нестане у ништавилу, у већој мери и од самих мишића који једноставно постоје, добих једну визију, која би се, да сам остао сам, ограничила на мишиће и речи, а која ме је сад, подражавана снагом групе, водила ка далекој земљи, одакле нема повратка. Можда сам тако добио поверење у друге, једно обострано поверење; и свако од нас, предајући се тој огромној снази, припадао је свему.

На тај начин, група је за мене постала мост: мост, који једном постављен, није више допуштао повратак.



* Ово је немачка реч, која буквално значи свет-бол или свет-брижност и означава врсту осећања човека који схвата да физичка реалност не може да задовољи све захтеве ума. То је била истовремено ознака начина размишљања уметника у доба романтизма, који су уопштено имали песимистички поглед на свет.



Превео: Драгош Калајић

(Таијо то тецу), преузето из часописа „Дело”, књига деветнаеста, година XИX, бр. 1, јануар 1973. године, из специјалног броја часописа посвећеног Јапану ).

Хипербореја.блогспот