Дала цео иметак да Карађорђевиће врати на престо

Ћерка Капетана Мише, Сара, једна од најзанимљивијих жена 19. века. Шетала са Његошем, свађала се са Вуком, разговарала са Игоом

ТАМО негде, средином 19. века, стасала је за удају пета ћерка надалеко чувеног капетана Мише Анастасијевића, “дунавског Ротшилда”, најбогатијег човека на Балкану, а можда и јужне Европе. Била је очева мезимица, смеђе косе, зеленкастих очију, вижљаста, и врло несташна. Неустрашиво је јахала, пушком је толико добро владала да су јој у лову завидели многи мушкарци. На баловима је тако лако и вешто играла да је изазивала завист свих присутних жена и девојака. Свирала је на клавиру и виолини, говорила француски и немачки. И што је најважније, доносила је мираз од 200.000 форинти годишње ренте и неколико очевих спахилука у Румунији. Имала је изобиље просаца – кнежева, принчева, грофова из Аустрије и Мађарске, била је окружена удварачима из румунског бојарског друштва. Мучила је своје каваљере кокетеријом свакојаке врсте и свима измицала, попут оне пословице која каже да је жена као сенка: ако трчиш за њом, измиче се…

Али, и капетан Миша имао је своје планове за мезимицу. Четири старије ћерке већ је поудавао. Ружицу је дао грофу Петру Чарнојевићу, потомку патријарха Арсенија, земљопоседнику из Баната и угарском племићу. Јелена се удала за Василија, братанца Илије Гарашанина, најмоћнијег политичара у Србији. Анка је постала жена Радована Дамјановића, министра полиције и председника Врховног суда. Милица је постала животна пратиља Јована Мариновића, дугогодишњег председника државног савета и владе, као и првог нашег посланика у Паризу.



На ред је дошла и Сара. Капетан Миша, у чијем “царству” је већ радило 10.000 људи, одлучио је да његова мезимица постане господарица Србије. Прилика је била надохват руке. Баш тих година, за ађутанта кнеза Александра постављен је његов синовац Ђорђе, дотадашњи мајор руског царевог Преображенског гардијског пука.

КАРАЂОРЂЕ је имао два сина: старијег, Алексија, који је био руски официр, и млађег Александра, који је као кнез владао Србијом од 1842. до 1858. Алексије је био ожењен Маријом, ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина. У Кишињеву, који је данас у Републици Молдавији, родиће им се син Ђорђе.

Како је тај Ђорђе био син старијег, Карађорђевог сина, капетан Миша Анастасијевић је решио да њему да своју ћерку Сару, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета.



Свадба је уприличена 10. маја 1856. Годину дана касније, “дунавски Ротшилд” почиње да зида огромно здање са идејом да постане двор његове ћерке Саре. Вољом политичких догађаја, или судбине, када је пропао покушај Мише Анастасијевића да на Светоандрејској скупштини доведе свог зета Ђорђа на престо Србије, пет година касније, 24. фебруара 1863. године, капетан одлучује да ово здање поклони своме отечеству. У тој згради годинама ће бити смештени Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј, па Филозофски факултет. Данас се у њој налази Ректорат Универзитета у Београду.

Много година касније, капетан Миша ће једном приликом рећи да га је покушај свргавања кнеза Александра коштао колико и подизање здања на Великој пијаци. А та кампања га је стајала око 80.000 дуката.

АМЕРИКАНКА КАО КНЕГИЊА АЛЕКСИЈЕ ће разочарати мајку одлуком да се ожени једном богатом Американком. Било је то 1912. године, када су трошене последње залихе капетан-Мишиног богатства. Американка је прихватила да отплати све дугове несуђеног владара Србије, под условом да усвоји њену кћер и да јој своје име и титулу. Ово је само повећало раздор између сина и мајке, која није хтела да види ни ту снаху – сада већ кнегињу Дарју Карађорђевић – ни њену кћер. Алексије је умро већ 1918. године, у време велике епидемије шпанског грипа.
Елем, после споменуте Светоандрејске скупштине и повратка Обреновића на власт, Сара и Ђорђе напуштају Србију и одлазе за Француску где ће живети на релацији Ница – Париз.

ОДМАХ после удаје Сара се нагло променила. Од ветропирасте и заводљиве девојке постала је озбиљна жена и узорна супруга. Родила је два сина и ћерку. Откриће страст према политици и сва друга узбуђења која доноси власт. Због тога ће ући у ред најзанимљивијих и најнесрећнијих жена које је Србија изнедрила у 19. веку.

Сара Карађорђевић била је велика дама, оштрог језика, али и неумерене амбиције. Она је била у прилици да се расправља са кнезом Милошем, да шета са Његошем по Бечу, да се свађа са Вуком Караџићем, јер је била велики противник његових језичких реформи, и све до смрти говорила је предвуковским књижевним наречјем. Играла је валцер са кнезом Михаилом, слушала Виктора Игоа, пила чај са Наполеоном Трећим…

За разлику од оца и мужа, који су лагано одустајали од идеје да се врате на чело Србије, Сара је преузела политичку судбину породице у своје руке. У Паризу је купила кућу у близини Булоњске шуме, и њен салон је врло брзо постао примамљиво место за француску елиту. Њени гости су били и Алфонс Доде, Анатол Франс и Пјер Лоти. Примала је све српске и руске опозиционаре, живо радећи на обарању Обреновића. Нико није толико оговарао и сплеткарио против краља Милана и краљице Наталије као она. Париске листове и монденско друштво хранила је трачевима о скандалозном животу краља Милана.

Жудела је, и читав живот је посветила, да врати Карађорђевиће на престо – прво супруга Ђорђа, затим старијег сина Алексија – и наравно, за то трошила огроман иметак. Кукајући и бацајући клетве на све стране, кнегиња Сара је тада личила на неку шекспировску личност, која живи да би се светила.

МЕЂУТИМ, синови јој нису били ни борбени, ни затровани политиком као она. Млађи син Божидар је био боем и уметник. Имао је манире који су га категорисали као чудака. Старији Алексије, њен “претендент на престо”, био је монден који је потрошио велики део мајчиног богатства. Имао је своје успоне и падове, своје “светле тренутке” и часове тешке депресије – кад би изгубио новац на тркама, за карташким столом, или у друштву жена из “Мулен ружа”.



Међутим, њен првенац очито није био створен за ову историјску улогу. Мати и он налазили су се у вечитом рату, а врхунац тог сукоба био је 29. маја 1903, кад су убијени Александар и Драга Обреновић, а он дао штампи изјаву да не претендује на српски престо. Тада му је кнегиња Сара опалила шамар пред гомилом новинара, тако да му је одлетео монокл и сви се разбежали. Она је праскала вичући: “Зар ја од 1857. године, готово 50 година, трошим и црно испод ноката да ти обезбедим твоја легитимна права, а ти одбијаш као да се то тиче само тебе, а не и мене? Зар сам ја родила тог изрода и слабића? Зар сам се ја зато 30 година борила са краљем Миланом?”

Заиста, нико краљу Милану није правио толико пакости као кнегиња Сара. Из њене кухиње, у једном париском листу, објављен је текст у коме се опширно наводе детаљи о пореклу бившег краља Милана Обреновића. По наводима француског новинара, први краљ модерне српске државе Милан био је син Марије Катарџи, ћерке румунског мајора, и извесног Румуна по имену Разнован. По овим тврдњама, Милан се рађа у време када Марија Катарџи већ годинама није “живела са својим законитим мужем – Јевремом Обреновићем”.

ОСИМ тога, Сара се једном, осамдесетих година, појавила чак у Београду иако су сви Карађорђевићи после погибије кнеза Михаила (29. маја 1868) били занавек протерани из земље. Она је дошла да посети своју мајку, која је имала кућу на месту где је сада Коларчева задужбина. Чим се чуло за њен долазак, жандармерија је окружила кућу и запосела трг. Сара се није дала збунити: претила је да ће се бранити оружјем! Сиктала је поруге на рачун краља Милана, говорећи:

“Ако се син авантуристкиње боји за свој престо од мене, једне жене, онда нека зна да ће имати европски скандал ако само покуша да ме силом протера. Ја ћу сутра и сама отићи из Београда, јер ми није у плану нити у намери да овде останем! Дошла сам само да обиђем своју болесну мајку, јер је волим. Краљ Милан, који не воли своју мајку, не разуме шта је то мати и шта је то детињска љубав према доброј мајци! Али, ја ћу га већ научити памети! Показаћу му да изнад њега и мене постоји европско јавно мненије и другачије морално правленије него у Србији, где он жари и пали…”

И краљ Милан је попустио. Сара није била протерана, него је сама отишла из Београда!

Пред смрт 1931. године, кнегиња Сара је била жртва једне велике преваре. Новац који је имала извукао јој је њен секретар Жика Ранковић кога је она богато издржавала, протежирала и увела у париско друштво. Као извршилац њеног тестамента, он је купио за њу гробницу на Пер Лашезу у Паризу, али не на њено, него на своје име. Неколико дана после њене сахране, продао је ту исту гробницу и овластио гробљанску управу да госпођу Сару баце у “општу раку”.

Иван Миладиновић, Новости