НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ (Самоспознаја, Дух и реалност)

САМОСПОЗНАЈА

Називају ме филозофом слободе. Некакав јерарх је за мене рекао да сам „заточеник слободе“. И ја сам, одиста, највише од свега, заволео слободу. Настао сам од слободе; она је мој родитељ. Слобода за мене представља првобитно постојање. Својеврсност мог филозофског типа се превасходно састоји у томе што сам „у основу филозофије ставио слободу, а не постојање“. У тако радикалној форми, чини се, то није урадио још ниједан филозоф. У слободи је скривена тајна света. Бог је зажелео слободу и одатле потиче трагедија света. Слобода се налази у почетку, а и на крају света. У суштини, ја сам целог свог живота писао филозофију слободе, трудећи се да је усавршим и допуним. У мени влада основно убеђење да Бог присуствује и дела само кроз слободу. (…) Немогуће је замишљати да је слобода статична, она се мора замишљати динамичном. Постоји дијалектика слободе и судбина слободе у свету. Слобода може да пређе у своју супротност. У схоластичкој филозофији проблем слободе се углавном поистовећује са „слободном вољом“. (…) За мене је слобода увек означавала нешто сасвим друго. Слобода је моја независност и усмереност моје личности изнутра; слобода представља моју стваралачку снагу, а не избор између испред мене постављених добра и зла, већ моје сопствено стварање добра и зла. Са слободом је повезана и тема о човеку и стваралаштву. (…) Објективна реалност не постоји, то је само илузија свести јер постоји само објективација реалности, настала као производ одређене усмерености духа. Објективирани свет није прави реални свет, због тога што је то само стање правог реалног света које може да буде промењено. Објект представља дело субјекта. Само је субјект егзистенцијалан и само се у субјекту спознаје реалност. То уопште није субјективни идеализам, како то неки тврде, ослањајући се на шаблонске класификације. По Дилтајевој класификацији (натурализам, објективни идеализам и идеализам слободе) моја мисао спада у тип идеализма слободе.(…) Моја филозофија је филозофија духа. Дух за мене представља слободу, стваралачки чин, личност, дружење љубави. Потврђујем примат слободе над постојањем. Постојање је секундарно, јер оно већ само по себи представља детерминацију, неопходност; оно је објекат. (…)
Када сам дошао до своје коначне филозофије, за мене је посебан значај добила идеја нестворене слободе и објективације. Нестворена слобода објашњава не само настанак зла, већ и настанак стваралачке новине, онога што раније још није постојало. Нестворена слобода представља гранични појам, или тачније- не појам, већ симбол, пошто се о нествореној слободи, због њене потпуне ирационалности, не може створити рационалан појам. Идеја Бога представља највећу људску идеју. Идеја човека је највећа Божија идеја. Човек очекује рађање Бога у њему. Бог очекује рођење човека у њему.

ДУХ И РЕАЛНОСТ

Дух није могуће рационално дефинисати, то је очајан покушај разума. Таквом дефиницијом дух се усмрћује, претвара у објект, док је он субјект. О духу се не може начинити појам. Али, могуће је уочити знакове духа. Могуће је рећи да се таквим знаковима очитију слобода, смисао, стваралачка делатност, целовитост, љубав, вредност, обећање највишем божанском свету и сједињење са њим. Тим низом знакова сједињују се пнеума Светог писма и нус грчке филозофије. Пошто је дух слободан, духовно пре свега треба схватити као нешто што је независно од природе и друштвене детерминације. (…) Дух је слобода, а слобода сеже у предбивствену дубину. (…) Дух је стваралаштво, дух ствара ново биће. (…) Но, дух ипак не потиче само од Бога, већ и од почетне, предбивствене слободе. (…) Дух је ум, али целовит ум. Дух је једнако трансцедентан и иманентан. Дух је истовремено и ирационалан, изванрационалан, надрационалан. (…)