КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ "КАРАЂОРЂЕВИЋ"

Витешки ред Змаја формиран је 12.12.1408. године, а основао га је угарски краљ, каснији римски цар Жигмунд Луксембуршки. Ред је за заштитнике изабрао светог Ђорђа и свету Маргарету,  а разлог оснивања реда је био заштита хришћанске Европе и хришћанских вредности које су биле угрожене од младе азијске цивилизације која је имала амбицију (намеру) да агресивно наметне своју веру и културу. Двадесет четири најдостојнија европска витеза тог доба, личности високих моралних принципа, елита у најширем значењу тог појма били су чланови првог реда Змаја. Почасно место првог витеза према оснивачкој повељи – први међу једнакима – био је деспот Стефан Лазаревић, господар Србије. Први чланови су били: Деспот Стефан Лазаревић, гроф Херман Цељски, палатин Никола Горјански, Јанош Томаш, Стибор од Стиборице, Јаков од Сент-Лаца, Јован Моровићки, Филип Сколари, Никола Сечењи, Карло Крбавски, Јанош Олшан, Петар Левој, Никола Чаки, Павле Бесењи, Павле Печујски, Михаило Надежди, Петар Перењи, Иван Го

Ћерка Капетана Мише, Сара, једна од најзанимљивијих жена 19. века. Шетала са Његошем, свађала се са Вуком, разговарала са Игоом ТАМО негде, средином 19. века, стасала је за удају пета ћерка надалеко чувеног капетана Мише Анастасијевића, “дунавског Ротшилда”, најбогатијег човека на Балкану, а можда и јужне Европе. Била је очева мезимица, смеђе косе, зеленкастих очију, вижљаста, и врло несташна. Неустрашиво је јахала, пушком је толико добро владала да су јој у лову завидели многи мушкарци. На баловима је тако лако и вешто играла да је изазивала завист свих присутних жена и девојака. Свирала је на клавиру и виолини, говорила француски и немачки. И што је најважније, доносила је мираз од 200.000 форинти годишње ренте и неколико очевих спахилука у Румунији. Имала је изобиље просаца – кнежева, принчева, грофова из Аустрије и Мађарске, била је окружена удварачима из румунског бојарског друштва. Мучила је своје каваљере кокетеријом свакојаке врсте и свима измицала, попут оне пословице к

Крсташки ратови су захватили читаву Европу крајем 11. вијека. Требало је ослободити Свету Земљу од муслиманске власти. Велике европске армије су кренуле ка истоку. Наравно, те армије су морале прећи и преко српских земаља. Рашка је тада била под управом жупана Вукана, међутим била је у тешкој борби са Римским царством. Независност Србије није била загарантована. У Дукљи је био српски краљ Константин Бодин. Преко Балкана су прво прошли сељаци у тзв. сељачком крсташком рату, а тек онда племићка војска. Треба напоменути да се становништво Балкана у крсташким изворима углавном назива Бугарима, међутим увијек треба истаћи да средњовијековни писци нису били претјерано поуздани што се тиче имена, тако да је међу тим „Бугарима“ сасвим сигурно било и Срба. Углавном, између сељака крсташа и локалног становништва је долазило до сукоба. Истиче се војна спремност балканског становништва. Ипак, недвосмислену потврду сусрета Срба и крсташа налазимо у дјелу Рајмонда од Агилера, пратиоца грофа Рајм

Кажу да ниједан уметник који је сликао портрет Јелисавете Фјодоровне није био задовољан својим радом. Лепота – ослепљујућа у стварности – измицала је сликарима када су покушавали да је пренесу на платно У првим ноћним часовима 18. јула 1918. године, дан после убиства царске породице, Јелисавети Фјодоровној, рођеној сестри царице Александре и удовици Великог кнеза Сергеја Романовог, царевог стрица, наредили су да уђе у камион. Кренули су у непознатом правцу. Све који су са њом до тада били заточени у Алапајевску, граду на обронцима Урала удаљеног 150 километара од Јекатеринбурга, одвезли су до напуштеног рудника гвожђа. Ту су почели да их ударају кундацима и бацају у рударско окно. Прву су гурнули свету Јелисавету, која се осењивала крсним знамењем и гласно молила: „Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Кнез Сергеј Михајлович је почео да се бори са џелатима па су га упуцали; све остале су гурнули у јаму живе. Затим су чекисти почели да за њима бацају у јаму ручне гранате,

Анализа која следи ће се бавити појмом суверености која се односи на војне и ритерске редове. Она ће приступити овом појму кроз призму антагонизма између Истока и Запада у цивилизацијском смислу, односно евроазијске и атлантистичке геополитичке и духовно – културне зоне.  Централно место овог излагања ће бити то да је појам суверености, уколико говоримо о војним и ритерским редовима, на Западу немогућ након 1054 године. Суверени војни или витешки редови на Западу не постоје нити могу постојати. Околност која збуњује ширу популацију  је то што су на Западу присутне и широко су прихваћене манипулације појмом суверености војних редова иако су све оне суштински погрешне (у новијој историји, Атлантисти неки војни ред признају за “суверени“ само ако му је то доделила  Круна, шеф државе или Ватикан) обзиром да покушавају појам суверености да заснују на јуридичком,  псеудо-духовном, но никад на аутентично духовном полазишту. Они траже упориште суверености неког војног реда у области прав

Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“ Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741. г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке. Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју одсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једи

На данашњи дан, мученичком смрћу, заједно са својом породицом, страдао је последњи цар из лозе Романова. Слава му!