КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ "КАРАЂОРЂЕВИЋ"

Пре непуних 150 година велики руски геније написао је своје виђење „словенског питања” које ни данас није изгубило ништа од своје актуелности. Текст под називом „Једно сасвим засебно ’словце’ о Словенима које сам одавно хтео да искажем” Фјодор Достојевски је објавио 1877. године у „Пишчевом дневнику”. Превели смо тај чланак ексклузивно за наше читаоце. Узгред, рећи ћу једно посебно „словце“ о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говоре о могућности брзог успостављања мира, што ће рећи, о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Турска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњих детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква фед

Неповратна песма Никад немој да се враћаш, кад већ једном у свет кренеш Немој да ми нешто петљаш Немој да ми хоћеш-нећеш. И ја безим без повратка. Никад нећу унатраг. Ста ти значи старо сунце,старе стазе,стари праг? Ту је оно за чим може да се пати Ту је оно чему можес срце дати. Ал’ ако се икад вратиш, мораш знатиту ћеш статиИ остати. Очима се у свет трчи Главом рије млако вече Од реке се дете учика морима да потече. Од звезда се дете учида запара небо сјајем. И од друма да се мучии вијуга за бескрајем. Опасно је као змија, опасно је као метак да у теби вечно клија и ћарлија твој почетак. Ти за корен ниси створен Цео свет ти је отворен. Ако ти се некуд жури, стисни срце и зажмури. Ал’ кад пођеш – немој стати Махни руком. И ођури. Kо зна куд ћеш. Kо зна зашто. Kо зна шта те тамо чека. Ове су жеље увек беље, кад намигну из далека. Опасно је као муња, опасно је као метак да у теби вечно куња и мучи се твој почетак. Ти си у

ЈЕДНА од најзначајнијих представа Атељеа 212 – „Радован Трећи“, рађена по драмском тексту Душана Kовачевића, имала је 299 извођења. Само једном је отказана, и то управо због „Српске кафане“, у којој су се, како се прича, „запили Зоки Радмиловић и Душко Kовачевић“. Према Зорановој верзији, око седам увече, после више тура пића, он каже Kовачевићу: „Дуле, ја треба да идем на представу.“ „Kоју?“ „Твоју, Радован Трећи.“ „Седи!“ Дође пола осам, а Зоран ће: „Еј, бре, треба да идем на представу.“ „Седи кад ти ја кажем! Нећеш играти представу вечерас.“ „Је л’ тако?“ „Тако.“ „Kад ти кажеш. Kада писац каже, добро!“ Верзија Душка Kовачевића је мало другачија: – Позвао ме је Зоран да се нађемо у „Српској кафани“ два сата пред почетак представе. Kад сам стигао, он је већ седео са чашом пића. Питао ме је да ли ја, као аутор текста, имам нешто против да се представа те вечери не одигра: „Немам други начин да се борим за оно што ми припада. Данас на збору радних људи нис

О животу „ Ко мисли да је срећан, он је заиста срећан. ” „ Кад би младост имала филозофију старца, не би било на свету ни једног сунчаног дана. ” „ Свет подноси старца само ако је богат или духовит. ” „ Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге – три кобне ствари које иду заједно. ” „ Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар. ” „ Ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никад није био довољан срећан.[1] ” „ У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он се предаје самоћи да би знао цену живота, виши смисао о свету, и да би пришап божанству. Само малог човека самоћа направи болесником, и она његову душу отрује сумњама и испуни страхом. Има света који се не сме обрнути сам у шуми, и који у страху од самоће залута на отвореном пољу. За с

Треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој генерацији. Гријешите ви који бисте прекратили му вијек. Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега преставника. Није то случајно што се ја сваке године, о дубокој јесени, теже разболим и догурам до 39 на термометру, догурам до најмрачнијих слутњи које новинарске репортере доводе до незајажљиве радозналости и – повучем се опет у живот. Неће то бити случајно. Једне чак ноћи, под температуром 38 са 6, покушао сам да продрем у ту тајну; да видим, не интригира ли ко против мога живота; не протестује ли когод што ја још живим? Разуме се, под температуром 38 са 6, није ми било тешко продрети у тајну и наћи одговор своме питању. Те ноћи сам, крчећи себи пут кроз облаке којим ми ваља кренути на небо, застао пред једним полуотшкринутим небеским вратима, јер сам сагледао тамо чудну једну појав

У трећој емисији „ Речи, боје и звуци „, гост је био Зоран М. Мандић, песник, књижевни и ликовни критичар. – Објавио сам укупно 30 књига поезије, а врло драга ми је, рецимо књига моје поезије која је изашла на македонском језику, а коју је приредио Ристе Василевски, македонски академик- рекао је Мандић. –  Разговор са Зораном М. Мандићем је текао спонтано, а Мандић је био и више него искрен. Своје мишљење о  разним појавама у књижевности није крио. –  Велики сам противник награда у књижевности, иако сам и сам неке од њих, врло вредне добио. Не свиђа ми се што се књижевне награде данас додељују по принципу „ Ја теби, ти мени „ Песници Матија Бећковић и Драган Јовановић Данилов као да носе отворен ранац на леђима у који, једна за другом упадају књижевне награде – изразио је свој став песник. –  Рекао је да је глупо плаћати чланарину удружењима књижевника јер чланови дају новац од којег челници удружења путују и троше га како стигну. – У овом разговору није заобиђен ни наш г