КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ "КАРАЂОРЂЕВИЋ"

Аутор: Олег Јегоров Роман фон Унгерн-Штернберг (1886-1921) је имао несвакидашњу биографију. Као аристократа немачког порекла постао је будиста и ослободио Монголију од кинеске окупације, све време покушавајући да победи бољшевике и оснује велику Евроазијску империју. „У Европи је и пре и после барона Фон Унгерна било много људи који су на Истоку тражили духовну подршку“, написао је руски аутор Леонид Јузефович у роману „Самодржац пустиње“. „Међутим, само њему је пошло за руком да духовну подршку претвори у војно упориште“. Унгерн је био руски племић немачког порекла који је своје последње дане провео борећи се у Монголији и Сибиру, у покушају да обнови Руску империју помоћу својих азијских коњаника. Храброст која се граничи са безумљем Припадници племићке породице Унгерн-Штернберг били су пореклом Немци, али су служили у Русији од 1870-их. Роман Унгерн је био најмлађи потомак своје породице и био је потпуно убеђен да за Русију не постоји ниједан други пут осим да њом

„ГЛАС АКАДЕМСКЕ СРБИЈЕ“ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИМИРОМ КРШЉАНИНОМ, ПРЕДСЕДНИКОМ СРПСКОГ ОДЕЉЕЊА МСА * Међународна словенска акаддемија се темељи на славјанофилским идејама, она тежи јачању братства словенских народа око природног стожера – великог руског православног народа. Како једино може и мора бити – братска љубав, сарадња и узајамно поштовање у оквиру православне саборности. Тиме помажемо пре свега себи, нагласио је Кршљанин, јер 300 милиона Словена представљају огроман и по много чему јединствен стваралачки потенцијал * У овом тренутку МСА има око 175 чланова из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Наше Српско одељење, осим Патријарха Павла, памти и друге своје бесмртне великане као што су Десанка Максимовић, Милић од Мачве, Стево Жигон, Милосав Бабовић * Данас Одељење има 12 чланова – од славних научника Смиље Аврамов, Василија Крестића и Радмила Маројевића, преко познатих писаца Комнена Бећиревића

Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте. Исто тако се смењују дани, а зрелост долази после младости. И суштина је у томе што све у животу има своје време и свој сукцесиван рок. Свуда човек треба да причека, да потрпи, и да иде кораком, а не у скоковима. Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему. У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се по

Оскард Вајлд пише „Портрет Доријана Греја“. Без обзира на то ли је то знао или није, насликао је уметничку илустрацију за речи апостола Павла о два човека у једној личности – о спољашњем и унутрашњем човеку. Тамо где ће геније рећи две-три реченице, талентован и радно способан човек ће написати туце књига. Апостоли нису били генијални у античком смислу те речи. Они су били благодатни. Али тамо где су изустили неколико реченица никле су велика култура и литература. Хришћанска литература, чак и кад прелази у постхришћанску, напаја се из јеванђељских извора. Ови извори морају бити много дубоки ако се аутори који газе етичке норме хришћанства и даље налазе у пољу деловања смисла Новог Завета. „Спољашњи човек трули, – пише апостол Павле, – а унутрашњи се обнавља.“ Павле је веома добро осећао пролазни сукоб између тога што је човек већ спасен у Христу, али и даље страда и цела творевина – сва твар – је принуђена да стење и уздише заједно с човеком. Апостол незнабожаца каже да смо спас

Пре тачно једног века – септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима поруку коју су дуго чекали. У њој се, поред осталог, каже „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци напред у отаџбину.” Ова наредба код војника је дочекана с одушевљењем. Она је значила да дуго очекивана операција – пробој Солунског фронта – коначно може да почне. Већ 14. септембра 1918. српска и француска артиљерија почеле су жестоко бомбардовање бугарских положаја, а сутрадан у 5.30 ујутру српска и француска пешадија кренуле су у одлучујући пробој. Тако је, пре сто година почела операција која је довела до пробоја фронта, ослобођења Србије, али и до слома Централних сила и завршетка Првог светског рата. Већ првог дана

И светлост се још шири и људи славе дан. Ја се клоним сунца и бацам душу у тамни бездан. Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба бруј у снопу мојих нерава! Непријатељство према Сунцу је било моја једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јејтса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо. У то време дела написана или представљена публици била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била далеко мање естетска од моје. У та времена, да би се заиста заслужио углед, морала се изложити густа, збијена, не лака тмина. Према тој тмини чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо. Мал

САМОСПОЗНАЈА Називају ме филозофом слободе. Некакав јерарх је за мене рекао да сам „заточеник слободе“. И ја сам, одиста, највише од свега, заволео слободу. Настао сам од слободе; она је мој родитељ. Слобода за мене представља првобитно постојање. Својеврсност мог филозофског типа се превасходно састоји у томе што сам „у основу филозофије ставио слободу, а не постојање“. У тако радикалној форми, чини се, то није урадио још ниједан филозоф. У слободи је скривена тајна света. Бог је зажелео слободу и одатле потиче трагедија света. Слобода се налази у почетку, а и на крају света. У суштини, ја сам целог свог живота писао филозофију слободе, трудећи се да је усавршим и допуним. У мени влада основно убеђење да Бог присуствује и дела само кроз слободу. (…) Немогуће је замишљати да је слобода статична, она се мора замишљати динамичном. Постоји дијалектика слободе и судбина слободе у свету. Слобода може да пређе у своју супротност. У схоластичкој филозофији проблем слободе се углавном п

Франц Кафка је мајстор прецизног стила. Свака његова реченица оставља утисак пажљиво бруженог предмета углачаних углова, а опет савршено оштрог. Има цитата које је немогуће разумети изван контекста. Цитати Франца Кафке нису те врсте. Неки писци као да пишу да би били цитирани. Дакле, доброг кафкијанца не могу изненадити политички потези влада, апсурдни потези бирократија, превејане игре директора компанија. Он је све то већ видео. Стварност аматерски опонаша Кафкино дело и чини се да би требало да се радујемо што је тако. Или га превазилази и у том случају констатујемо како је опасно делити са другима своје метафизичке кошмаре – јер ко зна када ће ђаволу понестати идеја. У сваком случају, код Кафке се увек најмање примећивао тај величанствени метафизички замах до којег су дошли само најпосвећенији. Сва она антиципирања репресивних метода политичких система и ужаса рата и логора за Кафку су представљала само визуализацију метафизичке зебње. Та зебња је онај осећај који имамо

Љубитељима поезије добро су познати стихови из песме Фјодора Тјучева „Silentium!“ („Ћутање“): Како срце да искаже себе? Други како ће разумети тебе? Чиме ти живиш, да ли ће схватити? Изречена мисао лаж ће постати. Сјајни стихови песника-филозофа о рађању мисли у дубини срца и тешкоћама њеног оваплоћења у реч, о томе како је тешко да је други људи разумеју. Према схватању светитеља Григорија Ниског, та реченица може означавати ово: „Ко се напреже да речима искаже неизрециво, тај је заиста лажљив, не по мржњи према истини, него по немоћи речи“. Песник највероватније мисли на муке стваралаштва. Али поставља се питање: ако је у дубинама срца мисао чиста и истинита, а по исказивању постаје лажна, по немоћи речи, није ли аутор сувише категоричан? Јер написано је толико истинитих књига о Истини и Правди Божијој. Не говоримо о свесном изражавању онога што је човеку на срцу. Фјодор Тјучев је био на служби у Министарству иностраних послова и одлично је знао изреку, широко р