САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ
Мирољуб Милановић : САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ, ауторско издање (Петровац на Млави, 2018.)
Пише: Душан Опачић
„Песници о којима је реч у овој књизи стекли су слободу да пређу преко границе која дели познато, испитано и зађу у нове просторе. Пре свега духовне. Сваки према свом знању и таленту. Успели су најтеже: да буду своји. Пратећи њихов рад настала је ова књига. Она је покушај да се укаже на те нове гласове, да буде подстрек за дубље и уобличеније истраживање и одређивање њихових дела. Да укаже на места која им у српској поезији припадају...“ (Мирољуб Милановић)
Пре пар дана у мојим рукама се нашла књига нашег познатог писца и књижевног критичара Мирољуба Милановића под називом „Сан о поезији будућности“. Овде говоримо о једном малом зборнику књижевно-критичких осврта аутора на стваралаштво четири великана савремене српске поезије. Реч је о песницима и писцима : Мирославу Лукићу из Београда, Зорану М. Мандићу из Апатина, Александру Лукућу из Пожаревца и Милоју Дончићу из Ниша.
У уводном делу ове књиге које је Милановић насловио : „Могући увод или нужне напомене“ , у првој реченици можемо препознати ауторову дефиницију песника и његову улогу у друштвеном животу. Наравно, аутор мисли на праве песнике поготово оне који након великих историјских догађаја проналазе поетску реч која би „дубоко скривено, увек усијано језгро које је еруптивно избило на површину, учинили видљивим, јасним, укроћеним...као да каже: Рекао сам, нема више.“
Одмах након тога аутор у само једној реченици упоређује горе поменуту „дефиницију“песника са приликама код нас у периоду од краја двадесетог века до данашњих дана, констатујући да имамо јако мало озбиљних савремених песника. У критици Милановић се није послужио епитетима, увредама и тешким речима какве заиста заслужује данашња епоха скрибомана.
Мирољуб Милановић је темељно пратио стваралаштво четири песника о којима говори ова књига, тако да је ово дело један необориви стуб који можемо назвати аргументом, а одваја оба Лукића, Мандића и Дончића од свакодневних књижевних остварења у висине изнад омотача овог тужног времена које нас је снашло. Аутор одаје признање за таленат ова четири песника јер су успели у оном најтежем, како и сам каже: „...да буду своји“.
На ову књижицу гледам као на шамар отрежњења, који нас враћа у реалност. Зашто? Зато што јесу велики Мика Антић, Брана Петровић, Либеро Маркони и многи други, али они су напустили овоземаљски свет, остала су нам њихова дела и у њима они живе за нас, док ова књига о којој сада пишем је глас ветра који ако желимо да чујемо јасно и недвосмислено говори да и данас имамо велике српске песнике, велике а живе...наше савременике.
Шта је аутор имао да каже о четворици великана српске поезије, рекао је...а сигуран сам, да ће и читаоци ове ретко вредне књиге препознати праведну критику из оштрог пера Мирољуба Милановића.
Његову књигу „Сан о поезији будућности“, не могу да препоручим баш свакоме, могу је препоручити само љубитељима добре поезије, онима који пишу стихове али и онима који се озбиљно баве књижевном критиком.
Пред нама се налази остварење малог уџбеничког формата које казује колико је потребно стрпљења за праћење нечијег рада и стваралаштва од темеља до врха. Писање није наука, спада у домене вештине а Милановић нам је својим досадашњим стваралаштвом и овом књигом доказао да је велики мајстор овог тешког али јако лепог заната.
Коментари
Постави коментар