Одломак из књиге "Пут у живот" Лав Николајевич Толстој

О ВЕРИ

Да би човек срећно поживео, треба да зна шта ваља а шта не ваља да чини. А да би то знао, потребна му је вера. Вера је сазнање шта је човек и ради чега он живи на свету. И такве вере било је и има у свих разумних људи.
У ЧЕМУ ЈЕ ИСТИНИТА ВЕРА

1.Да би човек добро проживео живот, треба да разуме шта је живот и шта у томе животу ваља а шта не ваља да чини. Тако су учили у сва времена најмудрији и најбољи људи свих народа. Учење тих мудрих људи о ономе што је најглавније стичу се сва у једном. И ето, то једно исто учење за све људе о томе шта је живот човечји и како га ваља проживети и јесте права вера.

2.Шта је овај свет без краја на све стране, о чијем почетку и свршетку ја ништа не знам, и шта је мој живот у том бесконачном свету и како да га проживим?
Само вера одговара на та питања.

3.Истинита вера јесте у томе да знам онај закон који је над свима законима људским и који је исти за све људе на свету.

4.Може бити много разних вера, али права вера је само једна. (КАНТ)

5.Ако сумњаш у своју веру, онда то већ није вера. Вера је само онда вера кад у теби нема ни помисли да би оно у шта ти верујеш могло бити неистина.

6.Има две вере: вера поверења у оно што људи говоре; то је вера у човека или људе, и таквих вера има много различитих; - вера у своју зависност од онога ко ме је послао у свет. То је вера у Бога, и таква вера је једна за све људе.

УЧЕЊЕ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ УВЕК ЈЕ ЈАСНО И ПРОСТО.

1.Веровати значи имати поверења у оно што нам се открива, не питајући зашто је то тако и шта ће из тога бити. Таква је истинита вера. Она нам показује ко смо и шта треба да чинимо; али, никад нам не каже шта ће бити ако чинимо оно што нам заповеда наша вера.

Ако верујем у Бога, ја онда немам разлога да питам шта ће бити из тога што Бога слушам; ја знам да је Бог љубав, а из љубави ништа осим доброг не може да буде.

2.Истинити закон живота тако је прост, јасан и разумљив да људи не могу да правдају свој лош живот тиме што не знају закона. Ако људи живе противно закону истинитога живота, остаје им само једно: да се одрекну разума. Па то и чине.

3.Говоре да је испуњавање закона Божјега тешко. То није истина. Закон живота не тражи од нас ништа осим љубави према ближњем. А волети није тешко, него радосно. (По ГРИГОРИЈУ СКОВОРДИ)

4.Кад човек позна праву веру, њему бива оно што и човеку којему је засјала светлост у тамној соби. Све му постаје јасно и весело у души.

ИСТИНИТА ВЕРА ЈЕ У ЈЕДНОМ: У ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ И БЛИЖЊЕМ.

1.„Волите један другога као што ја волим вас; и по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави један према другоме“, - рекао је Христос. Он не каже: ако будете веровали у то или ово, него ако будете волели. – Бера у разниз људи и у разна времена може да буде разна, али љубав је у свију и свагда једна и иста.

2.Истинита вера је једна: љубав према свему живоме. (ИБРАХИМ КОРДОВСКИ)

3.Љубав даје људима неоцењиво благо, јер сједињује човека са Богом.

4.Христос је открио људима да вечно није исто што и будуће, него да вечно невидљиво живи у нама одмах у овом животу, да ми постајемо вечни када се сједињујемо с оним Богом духом у којем све живи и креће се.
Ту вечност постижемо љубављу.

ВЕРА УПРАВЉА ЖИВОТОМ ЉУДСКИМ.

1.Закон живота истински познаје само онај ко чини оно што сматра законом животе.

2.Свака вера је само одговор на питање: како да живим на свету, не пред људима него пред оним ко ме је послао у свет.

3.У правој вери није важно да ли добро расуђујеш о Богу, о душу, о томе шта је било и шта ће бити, него је важно само: поуздано знати шта у овом животу ваља а шта не ваља да се чини. (КАНТ)

4.Ако човек зло живи, то је стога што такав човек нема вере. а то бива и са читавим народом. Ако народ живи лоше, то је стога што је народ изгубио веру.

5.Да би људи могли да се спасу из овог блата греха, разврата и бедног живота у којем живе, потребно је једно: потребна је вера у којој људи не би живели као сада, сваки за себе, него би живели заједничким животом, признавали сви један закон и једну сврху. Само онда могли би љуи да се надају, - понављајући речи молитве господње: „Нека дође царство твоје, како на небу тако и на земљи“, - да ће царство Божје доиста доћи на земљу. (По МАЦИНИЈУ)

6.Ако вера учи да се ваља одрећи овог живота ради живота вечног, онда је та вера лажна. Не може се одрицати овај живот ради живота вечног, не може зато што је вечни живот већ у овом животу. (ИНДИЈСКА ВЕМАНА)

ЛАЖНА ВЕРА

1.Закон живота: да треба волети Бога и ближњега прост је и јасан; сваки човек кад дође до разума сазнаје га у своме срцу. И зато, кад не би било лажних учења, сви би се људи држали тога закона, и на земљи би било царство небеско.

Али, увек и свуда, лажни учитељи учили су људе да треба признавати за закон Божји оно што није закон Божји. И људи су веровали лажним учењима и удаљили се од истинског закона живота и од испуњаања истинског закона његовог, и живот људски бивао је због тога све тежи и несрећнији.

Стога не ваља веровати никаквим учењима ако се не слажу са љубављу према Богу и ближњима.

2.Не теба мислити да је вера тим истинитија што је старија. Напротив, што даље људи живе, све јаснији бива им истински закон живота. Мислити да ми, у данашње време, ваља да верујемо у оно исто у што су веровали наши дедови и прадедови, то је исто тако као и мислити да би теби, када си већ одрастао, пристајале твоје детиње хаљине.

3.Живео радник у граду, и кад је свршио посао, пошао кући. На изласку сретне пролазника. Овај му рече: „Хајдемо заједно, и ја ћу тамо, знам пут добро.“ Радник му поверова, и они пођу заједно.

Ишли су час два, и раднику се учини да то није онај пут којим је био дошао у град. И он рече: „Чини ми се да то није онај пут“. А пролазник му вели: „То је баш прави, најкраћи пут. Веруј мени, ја добро знам.“ Послуша га радник и пође за њим. Што су даље ишли, пут је бивао све гори, и све теже било је ићи. Потроши и поједе радник све што је зарадио, а куће још нема. Али, што је даље ишао, све више је веровао, и на крају и сам постаде уверен да је тај пут прави. А постаде уверен само зато што му се није враћало натраг и што се непрестано надао да ће и тим путем стићи. И залута радник далеко,далеко од куће, и дуго се патио.

Тако бива с онима који не слушају глас духа у себи, него верују туђим речима о Богу и закону његову.

О СПОЉНОМ БОГОПОШТОВАЊУ

1.Истинита вера је у томе да се верује у један закон који је подесан за све људе на свету.

2.Истинита вера улази у срце увек само у тишини и самоћи.

3.Права вера је у томе да се увек живи добрим животом, у љубави са свима, да се поступа са ближњима увек онако како желиш да они с тобом поступају.

У томе је истинита вера. И тој вери учили су увек сви истинити мудраци и људи светог живота свих народа.

4.Исус не каже Самарјанима: оставите своја веровања и своја предања, па узмите јеврејска; нити говори Јеврејима: сједините се са Самарјанима; него он каже и Самарјанима и Јеврејима: ви сте у истој заблуди. Није важан ни Гаризим ни Јерусалим. Доћи ће време, и већ је дошло, када се неће клањати оцу ни у Гаризиму ни у Јерусалиму, него ће се прави поклоници молити њему у духу и истини, јер такве поклонике тражи отац себи.

Такве поклонике тражио је Исус у време јерусалимско. Он их тражи и сада.

ОЧЕКИВАЊЕ НАГРАДЕ ЗА ДОБАР ЖИВОТ НЕПОЗНАТО ЈЕ ПРАВОЈ ВЕРИ

1.Ишао човек да се најми за радника. Сретну га два посредника који су наимали раднике. Рече им човек да тражи посла. А они обојица стадоше да га зову, - сваки своме газди. Један му рече: „Дођи моме газди. Место је добро. Истина, ако му не угодиш, бациће те у тамницу и тући ће те; али, ако му угодиш, живећеш као бубрег у лоју. Кад свршиш посао, живећеш грофовски, мишта нећеш радити, исваки дан биће гозба, вино, уживање и шетња. Само треба да му угодиш. Живећеш тако да боље ни замислити не можеш.“ Тако га је мамио један од њих.

Други га је такође звао своме газди, али није ништа спомињао како ће га газда наградити; чак му није могао рећи ни то како ће и где радници живети, да ли је посао лак или тежак, него му само рече да је газда добар, да никога не кажњава и да и сам живи заједно са радницима.

Онда размисли човек о првом газди: „Много он обећава. Ако ствар одиста тако стоји, онда нема разлога да обећава тако много. Полакомиш се на раскошан живот, а онамо, испадне све много горе. А газда је сигурно љут човек, јер строго кажњава оне који не раде по његовој вољи. Идем ја боље овом другом. Он, додуше, ништа не обећава, али кажу да је добар и живи заједно са радницима.“

Тако је и са учењима о вери. Једни привлаче људе добром животу тиме што их застрашују казнама и маме наградама на оном свету, где нико није био. А други уче само то да начело живота, љубав, живи у душама људским, и да је добро ономе ко се са њим сјединио.

РАЗУМ ПРОВЕРАВА УЧЕЊЕ ВЕРЕ

1.Да бисмо познали истиниту веру, потребно је да не гушимо свој разум; напротив, треба га чистити и напрезати, да бисмо њиме проверили оно чему нас уче учитељи вере.

2.Ми не долазимо разумом до вере. Али нам је разум потребан да бисмо проверили веру којој нас уче.

3.Није неверник онај који не верује у оно што верују сви око њега, него је прави неверник онај ко мисли и говори да верује у оно у шта не верује.

РЕЛИГИОЗНО САЗНАЊЕ ЉУДИ НЕПРЕСТАНО СЕ УСАВРШАВА

1.Треба се користити учењем пређашњих древних мудраца и светих људи о закону живота, али ми сами мора да својим разумом проверимо оно чему нас они уче, па да прихватимо оно што се лаже са разумом, а да одбацимо оно што се са њим не слаже.

2.Када човек, због тога да се не би преварио у закону Божјем, не сме да отступи од вере коју је једном признао, са њим се дешава исто оно што би се десило са човеком који би, због тога да не залута, привезао себе за дрво конопцем. (ЛИСИ МАЛОРИ)

3.Вера није зато истинита што су је проповедали свети љди, него су њу свети људи проповедали што је она истинита. (ЛЕСИНГ)

4.Када киша тече кроз олуке, нама изгледа да она извире из њих. Али, киша пада са неба. Тако је и с учењима светх људи и мудраца: нама се чини да њихова учења долазе од њих, а она долазе од Бога. (По РАМА-КРИШНИ)

БОГ

Осим онога што је телесно у нама и у целом свету, ми знамо да има нешто бестелесно, нешто што даје живот нашем телу и што је везано са њим. То нешто бестелесно, везано са нашим телом, ми зовемо душом. А оно бестелесно, ни са чим везано и што даје живот свему што постоји, ми зовемо Богом.

БОГА ПОЗНАЈЕ ЧОВЕК У САМОМ СЕБИ

1.Основа сваке вере је у том да, осим онога што видимо и осећамо у својим телима и у телима других створења, постоји још и нешто невидљиво, бестелесно, што даје живот нама и свему видљивоме и телесноме.

2.Ја знам да је у мени оно без чега не би ничега било. А то и јест оно што ја зовем Богом. (По АНГЕЛУСУ)

3.Сваки човек, ако размишља о томе шта је он, мора увидети да он није све, него да је само особити, одељени део нечега. И кад то схвати, он обично мисли да је то нешто од чега је он одељен овај материјални свет што га он види, ова земља на којој он живи и на којој су живели његови преци, ово небо, те звезде, то сунце, како их он види.

Али, чим човек само дубље о томе промисли, или сазна шта су о томе мислили мудраци света, он увиди да то нешто чега се људи осећају одељеним није овај материјални свет који се шири на све стране без краја по простору, и исто тако без краја по времену, него да је то нешто друго. Ако човек дубље промисли о томе и дозна шта су о томе мислили мудри људи целога света, који никад није имао почетка и никада неће имати свршетка, и којем нема нити може бити краја ни на једну страну, није нешто стварно, него да је то само наша машта, и да је према томе оно нешто од чега се ми осећамо одељеним нешто што нема ни почетка ни свршетка, ни по времену ни по простору, и да је то нешто нематеријално, духовно.

То нешто духовно, што човек признаје својим начелом, и јесте оно што су сви мудри људи звали и зову Богом.

4.Познати Бога могуће је само у себи. Док га не нађеш у себи, нећеш га наћи нигде.

Нема Бога за онога ко не зна да га носи у себи.

5. Ја знам да носим у себи од свега света одељено духовно биће. А знам такође да исто такво одељено духовно биће носе у себи и други људи. Ну, ако ја знам да то духовно биће постоји у мени и знам да постоји и у других људи, онда мора да буде и само у себи. И то биће само у себи ми и зовемо Богом.

6. Не живиш ти: оно што ти називаш собом мртво је. То што оживљава тебе - то је Бог. (АНГЕЛУС)

7. Не мисли да ћеш Богу послужити делима! Сва дела пред Богом су ништа. Потребно је не стицати заслуге пред Богом, него бити у њему. (АНГЕЛУС)

8.Онај ко не уме да се учини сином Божјим увек ће остати у стаји са стоком. (АНГЕЛУС)

9.Ако живим световним животом, ја могу бити без Бога. Али, чим само помислим откуда сам дошао кад сам се родио и куда ћу отићи кад умрем, ја морам признати да постоји нешто откуда сам дошао и чему ћу отићи. Морам признати да сам на овај свет дошао од нечега мени непојмљивога и да идем нечему исто тако непојмљивом.

И ето, то непојмљиво од чега сам дошао и чему идем зовем ја Богом.

10. Има оваква арапска прича. Лутао Мојсије по пустињи и чује како се неки пастир моли Богу. Пастир се молио овако: „О, господе, како бих волео да дођем теби, да постанем роб твој ! Са каквом бих те радошћу обувао, прао ти ноге и љубио их, чешљао твоју косу и чистио ти хаљине, спремао кућу твоју и доносио и млеко од стада свога! Жељно је тебе срце моје.“ Чу ове речи Мојсије, расрди се на пастира и рече: „Ти хулиш Бога. У Бога нема тела; њему нису потребне ни хаљине, ни кућа, ни послуга. Ти ружно говориш.“ А пастир се ожалости. Он није мога замислити Бога без тела и телесних потреба, и није више могао да се моли и служи Богу; стога паде у очајање. Онда Бог рече Мојсију:“Зашто си одбио од мене верног слугу мога? Сваки човек има своје мисли и своје речи. Што за једнога није добро то је за другога добро; што је за тебе отров то је за другога мед слатки. Речи ништа не значе. Ја гледам срце онога косе мени обраћа.“

РАЗУМАН ЧОВЕК МОРА ДА ПРИЗНА БОГА

1.Постоји биће без којег не би било ни неба ни земље. Биће то је спокојно, бестелесно; својства његова зову се љубав, разум; али, само биће нема имена. То биће је веома удаљено и веома блиско. (ЛАО-ЦЕ)

2.Једног човека запитали су откуда он зна да има Бога. Он је одговорио: „Зар је нужна свећа да се види зора?“

3.Ако човек сматра нешто великим, то значи да он не посматра ствари са висине Бога. (АНГЕЛУС)

БОГА ЈЕ НЕМОГУЋНО ПОЗНАТИ РАЗУМОМ

1.Немогућно је разумом схватити шта је Бог и шта је душа учовеку; исто тако тешко је замислити да Бога нема и да нема душе у човеку. (ПАСКАЛ)

2.Бог којега смо познали већ самим тим није више Бог: он тиме постаје исто тако коначан као што смо и ми сами. Бога је немогућно познати. Он никад не може дасе позна. (По ВИВЕКАНАНДИ)

3.Ако очи твоје заслепе од сунца, ти нећеш казати да нема сунца. Нећеш ми то рећи да нема Бога ако се разум твој збуњује и губи кад хоћеш да схватиш почетак и узрок свега. (По АНГЕЛУСУ)

4.„Зашто питаш за име моје?“ говори Бог Мојсију. – „Ако иза онога што се креће можеш да видиш оно што је увек било, јесте и што ће увек бити, она ме знаш. Моје име је исто као и моја суштина. Ја сам онај који јесте. Ја сам оно што јесте.
Ко жели да зна моје име тај мене не зна.“ (СКОВОРОДА)

5.Разум који може да се схвати није вечни разум; биће које може да се именује није највише биће. (ЛАО-ЦЕ)

О НЕВЕРОВАЊУ У БОГА.

1.Две врсте људи знају Бога: људи сасмиреним срцем, свеједно да ли су паметни или глупи, и људи доиста разумни. Само људи горди и осредње памети не знају Бога.
(ПАСКАЛ)

2.Мојсије је говорио Богу: „Ге да те нађем, Господе?“ А Бог му је одговорио: „Ти си ме већ нашао, чим ме тражиш“.


Одломак из књиге "Пут у живот"
Лав Николајевич Толстој

Извор:bebamur.com