КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ "КАРАЂОРЂЕВИЋ"

„Априла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 српских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора. Светислав Света Радуловић је, треба рећи, био једно од осморо деце панчевачког свештеника Душана Радуловића и мајке Јелене, из угледне фамилије Бикар. Растао је и васпитаван у породици чија је глава протојереј овдашњи такође био страдалник већ од првих дана Великог рата. Ухапшен и интерниран најпре у румунски Арад, потом у Пешт...

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу. Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати. Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго? То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности. И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница. Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата. Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе? Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи. „Прави проблеми за чове...

…Ти, ти све разумеш. Зато сам и чезнуо да ми дођеш. Видиш, ја сам ти одавно хтео штошта да кажем, овде међу овим изгребаним зидовима, али сам ћутао о најважнијем: све некако као да време још није дошло. А сад сам дочекао последњи дан, да сву душу пред тебе излијем. Брате, ја сам у себи за ова два последња месеца новог човека осетио, васкрсао је у мени нови човек! Био је затворен у мени, али се никада не би јавио да не беше овог фомовитог потреса. Страшно! И шта ме се тиче што ћу у рудницима двадесет година будаком руду копати – ништа се ја тога не бојим – друго је сад мени страшно: да ми не измакне тај васкрсли човек! Ја могу наћи и тамо, у рудницима, под земљом, поред мене, у таквом истом робијашу и убици, људско срце, и спријатељити се с њим, јер и тамо се може живети и волети, и трпети! Могућно је препородити и васкрснути у том робијашу човеку замрло срце, могућно је лебдети над њим годинама и, напослетку, избавити из понора на светлост већ узвишену душу, патничку свест, препоро...

Демократија за данашњег човека представља право божанство. Ради тог божанства људи су у стању да воде ратове. Ипак, у основи демократије налазе се висока духовна начела као што је жртвовање сопствене воље, које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем. Ко зна шта је то најтеже у животу монаха? Иако нисам монах, знам шта је у питању и рећи ћу вам. То није физички труд и нису дуге црквене службе, није чак ни чедност, већ послушање. Одрицање од своје воље. Ради онако како ти кажу, а не онако како ти мислиш, не како би ти хтео. Заборави своје «ја мислим». То је оно најтеже. Сложеније од свега. Јер сви смо ми својевољни и самовољни. Читамо молитву Господњу «да буде воља Твоја», а сами себи шапућемо слатке речи: «Моја! Да буде воља моја! Нека све на сведу буде по моме, сада и увек, и у ве...

О ВЕРИ Да би човек срећно поживео, треба да зна шта ваља а шта не ваља да чини. А да би то знао, потребна му је вера. Вера је сазнање шта је човек и ради чега он живи на свету. И такве вере било је и има у свих разумних људи. У ЧЕМУ ЈЕ ИСТИНИТА ВЕРА 1.Да би човек добро проживео живот, треба да разуме шта је живот и шта у томе животу ваља а шта не ваља да чини. Тако су учили у сва времена најмудрији и најбољи људи свих народа. Учење тих мудрих људи о ономе што је најглавније стичу се сва у једном. И ето, то једно исто учење за све људе о томе шта је живот човечји и како га ваља проживети и јесте права вера. 2.Шта је овај свет без краја на све стране, о чијем почетку и свршетку ја ништа не знам, и шта је мој живот у том бесконачном свету и како да га проживим? Само вера одговара на та питања. 3.Истинита вера јесте у томе да знам онај закон који је над свима законима људским и који је исти за све људе на свету. 4.Може бити много разних вера, али права вера је само једна. ...

Због људске слабости и тенденције ка неспоразуму, чак и реч или мало непромишљено погрешно дело може да доведе до озбиљних последица у људским односима. Много је пажње потребно да би се сачувала добра воља међу људима, а тамо где је поверење уздрмано много труда је потребно де се добри односи обнове. Права радост не долази од поседовања многих материјалних добара већ од квалитета људских односа. Здрави односи носе печат међусобног поштовања, искрености, и воље да се на смирен начин превазиђу неразумевања, тешкоће, и проблеми уз спремност на помирење кроз добру вољу и праштање, које је дар Божји. Тамо где се ове врлине налазе, било да је то брак, фамилија, заједница или уопште друштво ту ће се наћи права хармонија, задовољство, мир, и радост. Непријатељи здравих људских односа су отуђеност, безосећајност, себичност, зле жеље, арогантност, и гордост. Ове страсти деградирају људски живот и доносе неописиву муку и бол. Оне проузрокују разне врсте неразумевања, конфликта, отуђености...

Као глумац, Зоран Радмиловић ушао је у ред оних због којих ћемо се увек са носталгијом сећати филмова који су некада снимани. Као човек, можда би могао да нас данас, када би био међу нама, инспирише да се погледамо у лице, намрштено као што је и сам радо, и строго, али правично. Пре свега због овог писма, које је написао након забране једне представе у којој је требало да игра, године 1985. а објављеног у НИН-у. Зоран Радмиловић: Писмо јачем Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, од када постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидина. Чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руке да се додиром са њим не би био окужен. Глумце су девојке волеле, али су се за њих тешко удавале сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве, чак и после њихових педесетих година. Онога тренутка кад је стари ч...